E pa, drago mi je da smo i to razrešili, jer bez toga se ne može dalje, a pogotovo ne „u Evropu“. Naime, sve čime smo se u ovoj zemlji bavili u poslednjih dvadesetak-tridesetak godina bila je bljutava kombinacija luka i vode u poređenju s jed(i)nim fundamentalnim, metafizičkim pitanjem: kad će, bre, Srbin u kosmos?! Svaka poštena seoska Agora pred prodavnicom na uglu, uz vrućeg dvolitrenog pivkana kao mazivo iliti lubrikant za suptilnije promišljanje i vejanje ovejanih suština, završila bi se tim disputom, naravski nakon što bi prethodno bilo merodavno raspravljeno o tome što i zašto čini ruski, a što japanski car, kakvi su trendovi u svetskoj ekonomiji, mikrohirurgiji, nanotehnologiji i drndanju vune ukrupno, kako Musa egzaktno dere jarca i kad ćemo tačno nazad na Kosovo Polje, te nakon što je naučno i konsenzusom utvrđeno da su oni pederi Amerikanci ne samo zlikovci koji su nas bombardovali nego i lažovi koji su, braćela moj, inscenirali da su se onomad spustili na Mesec (a oni zapravo bili u Arizoni, tamo kod Brčkog). Kak’i bre mesec, kad onomad nisu smeli da se spuste ni do Batočinu, da se pobijemo ki ljudi!
Šalu na stranu, izgleda da smo napokon dobili prvog Srbina u kosmosu: stanoviti Nebojša Jovanović (tvrdi B92) trebalo bi koliko sledeće godine da poleti na skupo, ali u jednom višem smislu više nego isplativo komercijalno nekolikočasovno plutanje gore u orbiti, i tako bude prvo biće srpskoga roda koje se na koji sat dovinulo nazad u pravcu svesrpskog zavičaja. A koji, zavičaj, nije Kosovo nego nebo, jerbo jedino tako dolikuje atestiranom „nebeskom narodu“. Stvar možda izgleda šaljivo, ali nije, čovek se stvarno sprema na put – evo već uplatio prvu ratu za aranžman – i nadajmo se da će mu uspeti, da srećno ode i još srećnije se vrati. Pa posle da nam ispriča kako je bilo i šta kažu naši Sveti Praoci tamo gore u Sferama, jesu li zadovoljni razvojem stvari ovde u zemaljskoj Otadžbini?

Ali, nije to ono o čemu sam hteo da popričamo. Nego nešto sasvim drugo, zemaljskije, da ne kažem prizemnije. Narečeni građanin Jovanović je, naime, iz Novog Sada, što ne može biti slučajno (zovite Đuru da blokira kosmodrom!). Naime, zar ne bi bilo logičnije, a bogme i pravednije, da prvi Srbin u kosmičkom zavičaju (takoreći naš Gagarin!) bude iz, recimo, ustaničkog Orašca ili nečega drugog blizu Marićevića Jaruge, iz vođorodnih Koštunića, ili već sa nekog drugog znamenitog lokaliteta iz Srca Srbije? U obzir bi, dakako, došao i neko s raspetog Kosova, ili iz Mrtvog Dubokog, ili kakav osobito kvalitetan i prekaljen Srbin iz krvlju stečene Republike Srpske, s posebnim naglaskom na Čekrčiće i Gnušavac Donji. Ali, zaboga – Novi Sad?! Treba, uostalom, ispitati ko je taj Jovanović i je li on uopšte pravi Jovanović sa zaštićenim geografskim i genetskim poreklom, ili je, daleko bilo, neki pola Mađar, pola ustaša, kako glasi jedna aktuelna kanibalska pesmica? Ko zna kuda bi nas to odvelo? Šta ako se pokaže da ovu svemirsku podvalu poštenom Srpstvu zapravo organizuje sumnjivo lice Čanak Nenad, uz sasluživanje sumnjivog lica Pajtić Bojana? Uostalom, nije li činjenica da taj navodni Jovanović treba da bude lansiran u orbitu od Amerikanaca već dovoljno ilustrativna da tu nisu čista posla? Smejte se vi, ali tako to vazda krene, tobože nedužno: prvo jedan ode u kosmos, kao ‘nako, da mu dupe vidi svemirskih bespuća, a na kraju, dok se opasuljiš – ode cela Vojvodina! Pa je posle ti traži po sazvežđima!
I tako sam ja više od pola ovog teksta utrošio na zevzečenje jer mi je zapravo strašno neprijatno. Radi se o onoj vrsti neprijatnosti koja nastaje usled nevoljkog prisustvovanja tuđoj b(r)uci i glupiranju, a koja se i tebe nekako tiče, mada ne možeš da učiniš ništa doli da se jalovo stidiš u tuđe ime. Povod je ona nesrećna fudbalska utakmica, finale Kupa Srbije, u kojoj je FK Partizan, uz bratsku pomoć Nadležnih Lica, na očigled svih naprosto oteo FK Vojvodini sve što je mogao da joj otme – čudi me da im i dresove nisu maznuli. Oko svega toga se s razlogom podiglo nešto prašine, a onda je stvar sa fudbalskog terena pomalo proširena i na vanfudbalski, uz nešto retoričke pirotehnike iz raznih pravaca. Našao se tu, što jes’ jes’, i poneki novosadski političar da se lokalpatriotski založi za nepravdom okrnjenu Našu Stvar, valja se, uskoro će izbori. Onda je, međutim, daleko iznad dometa samog povoda, krenulo orgijanje razuzdane fantazije i ludila, te „tako je krenulo i u Maximiru pa vidi dokle je doguralo“, te „neko oće da o’cepi Vojvodinu od majke Srbije pa mobiliše fudbalske navijače“ (valjda da budu nove zenge, šta li?!), te ovo te, ono, rke-koke… Dačić Ivica se reče s nekoliko zabrinutih reči, pa se uznemiri vaskoliki radikaluk i okolina, pa se usija internet od nadobudnih (i anonimnih) parapatriotskih Smatranja, pa nam se evo i Cvijanović Željko silno uznemiri! E, tu je već đavo odneo šalu, jer kad se prošli put Cvijanović Željko silno uznemirio, u Bosni je počeo rat…

U pitanju je poslovična bura u čaši ustajale vode. Niti Vojvodina nekuda „ide“, niti je FK Vojvodina neki legitimni reprezent istoimene autonomne pokrajine (to je kao kad biste mislili da FK Partizan na bilo koji način predstavlja istoimenu antifašističku i prokomunističku gerilu koja se borila u Drugom svetskom ratu!), niti za celu frku postoje istorijski i ostali kvalifikovani razlozi, niti su bezveznjačke analogije sa Hrvatskom, Crnom Gorom ili Kosovom iole smislene – jer su prilike u svakom smislu isuviše različite. Pa, o čemu se onda radi? Samo o jednome: o potrebi održavanja visoke temperature, to je sve. Iliti vrućice, prosto rečeno. A kome to treba, i zašto? Ideja je da uvek postoji neko ko će kao da se otcepi, a mi mu kao ne damo. Taj posao u Srbiji je već dvadesetak godina ugledan i solidno plaćen zanat, na njemu su izgrađene mnoge karijere. Donedavno, dok su stvari bile krvavo ozbiljne, na ovom su se pitanju valjale ljudske glave. Sada, sa Vojvodinom u ulozi negativca i pobegulje, ostaje nam samo da se valjamo od smeha.

(B 92)