Štošta u vezi s ovom „koronarnom“ pošasti pokazalo se kao pogodan povod za impresionistička dumanja u stilu „u kakvom mi to svetu živimo“, pa je teško odoleti da i sam ne doprineseš trendu… U kakvom, dakle, svetu obitavamo? U onom koji može za samo nekoliko meseci da razvije nekoliko prilično pouzdanih vakcina protiv novog, smrtonosnog virusa kao pretnje čovečanstvu. Ako to nije impresivno i ako nas to ne čini srećnicima što živimo baš u ovoj epohi, ne znam šta je. S druge strane, neverovatna kašnjenja i sumanuta otezanja i razvlačenja u procesu vakcinacije, koji je ipak jedna neuporedivo lakša i jednostavnija stvar od pronalaženja vakcine, teraju te da sebi postaviš ono isto pitanje, ali sa mnogo sumornijim zaključkom. I jedno i drugo je istina i zapravo ne protivreči jedno drugom. Čovek je biće vrhova i veličine i biće banalnosti i plitkoće. Ovo prvo je mnogo značajnije jer pokreće i menja stvari, ali ovo drugo radi na masu, na kvantitet…

Može se ovo i drugačije reći: malo je onih koji znaju, a mnogo onih koji imaju mišljenje, o bilo kojoj stvari. I to je, opet, rezultat jednog neobičnog procesa: u predmoderno vreme, samo je znanje bilo proskribovano, smatralo se da čovek koji teži znanju oholo krade od Boga ono što je samo u njegovoj nadležnosti. U moderno vreme, znanje je napokon emancipovano, a mišljenje je bilo važno samo ako je bazirano na znanju – u protivnom je bilo puko brbljanje. U postmoderno vreme, došlo je do „demokratizacije“ koja je mnogo koje znanje izolovala i zatvorila u uskospecijalistička ostrvca posvećenih, ali je zato svako, baš svako, stekao pravo da „ima mišljenje“ o bilo čemu; pojava interneta omogućila je tom „baš svakom“ da to svoje „mišljenje“, kojem ne prethodi bilo kakvo znanje, lako i brzo saopšti baš svakom drugom. Rezultat? Mada je sasvim moguće, i čak i tzv. običnom čoveku relativno lako dostupno da obleti planetu u jednom danu, danas je više ljudi koji veruju u to da je Zemlja ravna ploča nego što ih je bilo u „mračnom srednjem veku“. Kako je to moguće?! Lepo. Tadašnja je zabluda bila posledica objektivnog neznanja i neprosvećenosti, današnja je u suštini stvar izbora, opredeljenja, ideologije ako hoćete. Ako verujete u budalaštine, a ne verujete u notorne istine, to nije zato što niste imali gde i kako da naučite bar osnovne istine iz „prirode i društva“, nego zato što je naopakost postavki vašeg gledanja na svet nešto što ste zapravo izabrali, ona je deo praktikovanja vašeg prava na „imanje mišljenja“, na šta ste posebno ponosni, zar ne?

Okej, ako smo fenomen teorijski obradili, sledi praktična razrada… Malo ko od nas je lekar, a malo ko od lekara je imunolog, virusolog, epidemiolog… pa ipak, nije li činjenica da svi imamo mišljenje: 1. o vakcinama „kao takvim“; 2. o vakcinama protiv korona virusa, i o njihovoj korisnosti ili štetnosti i 3. o svakoj od vakcina pojedinačno, uglavnom u zavisnosti od njenog „geografskog porekla“, kao da se radi o vinima.

Na čemu se, dakle, bazira naše „mišljenje“? Na svemu osim na znanju o samim vakcinama, o kojima i dalje znamo ono isto što smo mogli znati i kad smo imali tri-četiri godine: da su to neke tečnosti koje nam iz epruvete preko igle neke čike ili tete ubrizgavaju u rame. Nije strašno što u međuvremenu nismo naučili mnogo više o tome, jer ne možemo svi znati sve: strašno je što se ponašamo kao da jesmo. To jest, strašno je što mnogi od nas nisu savladali najvažniju lekciju iz tehnike razumevanja života i sveta: prepoznati granicu vlastite kompetencije, i ne prelaziti je bez preke nužde.

E sad, pošto ne znamo da ne znamo, ne razumemo da ne razumemo i nije nas briga što nas nije briga, slobodni smo da se posvetimo koještarijama koje sa stvarnom temom nemaju nikakve veze, ali zato stvaraju ozbiljan šum i otvaraju mogućnosti za dodatnu štetu. Na primer, pitanje „da li se vakcinisati ili ne“, koje je samo po sebi implicitno idiotsko, jer jedina dilema koja bi imala smisla i opravdanja glasila bi „da li da se vakcinišem ili da se vakcinišem“, postaje (ako govorimo iz ovdašnjeg konteksta) pitanje da li ste „za ili protiv Vučića“, baš kao da je „Vučić“ smućkao vakcinski koktel u laboratorijama širom Evrope, Amerike, Rusije i Kine. Ako to nekako i apsolviramo ne upavši u zamku koještarije, sledi dilema – a kojom vakcinom da se vakcinišem? Mnogi preferiraju da se opredele emotivno-kulturološko-geopolitički, u zavisnosti od toga da li im je drag „istok“ ili „zapad“, baš kao da su na nekom referendumu, a ne usred globalnog zdravstvenog alarma. I tako dalje, ovo je samo vrh onog poslovičnog ledenog brega.

I, šta je ishod svega ovoga? Javni prostor zakrčen radioaktivnim smećem „mišljenja“ bez znanja i masovno postradanje od nedostatka imuniteta, ne samo na viruse, nego i na organizovnu glupost visokog intenziteta. A svaka glupost ubija, a najviše ubija ona glupost koja nije nužna, nego je izabrana, ona koja postaje način života, „pogled na svet“.

U međuvremenu, idite da se pelcujete. Ne pravite se pametni, da ne ispadnete glupi.

(Autonomija)