Toga jutra sam stigao putničkom klasom, pa kući sa stanice časom,
Kroz bašte i prečice znane

Stoji stariji građanin pred pomalo zbunjenim policajcem, u rukama drži omanji transparent, priručan, od najobičnijeg trgovačkog kartona: „Ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu“. Mlađa građanka stoji pred policajcima držeći transparent, nešto veći: „Niko se ne seća toliko nesreća za jednog vezira“.

Stoji neko treće lice na trećem mestu sa trećim transparentom, i četvrto, i još njih, nisam zapisivao, a trebalo je. Na svima njima stihovi Đorđa Balaševića kao najtačniji i najlucidniji komentar zla koje se sručilo na Novi Sad (da – nadstrešnica se srušila, a zlo se sručilo; prvo je posledica drugog) i na njegovu decu, odraslu i malu, a siguran sam da nema nikoga, baš nikoga među njih četrnaestoro ko nije znao bar neke njegove pesme, i voleo bar jednu, onu koju će pustiti kad ga niko ne vidi, jer je to nešto tako fragilno da bi se slomilo kad bi se delilo. Takvi ovde ne postoje osim među onima od kojih treba begati kao od kuge, jer ako im ništa drugo ne uspe, oni pošalju nadstrešnicu na vas.

Đole je odrastao na Salajci, a ako ne znate šta je to i gde je to, sve lepo kažu stihovi ispod naslova ovog teksta.

Pre neki dan ljudi su ispunili Bulevar, nije Novi Sad nikada video takvu scenu, kamo sreće da ni sada nije bilo povoda za nju.

Neki su se raspravljali i pametovali: da li je više ljudi na ulici sada ili onomad, kad je umro Đole. Razlika je mala i pre svega nevažna, a važno je da je Novi Sad izašao da bude zajedno i da zajedno kaže da je svestan koga je i šta izgubio. Mada je ovo sada bio društveni zločin a ono tada biološka neminovnost, i ne smemo dati nikome da pobrka jedno i drugo, jer ko to radi, taj samo pere krvave ruke, svoje ili svojih gospodara.

Zato su ljudi na ulicama naoružani stihovima Đorđa Balaševića, zato što oni pogađaju tačno tamo gde treba, čak i onda kada ih posvetite nečemu što se još nije ni dogodilo kada su napisani i kada su pevani gde god postoji neko ko ume i može da peva i da sluša na njihovom jeziku i na njihovoj srčanoj frekvenciji.

A šta bi bilo da je usud drugačije bacio kockice, da je Đole živ i među nama dočekao onaj dan za koji ćemo svi dok smo živi znati gde smo bili u podne?

Ne mogu i ne umem da zamislim da bi bio igde drugde nego sa nama, na ulicama svoga grada. Ne kao nekakav vođa i tribun, nego kao Novosađanin i pesnik. Zar bi mogao da pusti svoje pesme da lutaju gradom bez njega? Znao bi on da da su mu pesme bezbedne sa nama, ali ne radi se o tome. Zar iko veruje da bi se pesnik sakrio i od njih i od nas zbog nekih uzgrednih životnih gluposti, zbog pomalo neobičnih poslovanja i interesovanja ukućaninovih, ili tako nečega? Da bi se pravio da ne zna o čemu se radi a da je on tu ionako samo da vreme brže proleti?

Zamišljati da bi uopšte moglo biti nekako drugačije bilo bi isto kao verovati da je onih četrnaestoro ubio projektant stanice Imre Farkaš sa svojim timom. Nadstrešnica stanice nije od krvi ni mesa, ali nadstrešnicu ispod koje stoji delo Đorđa Balaševića nikakvo naknadno kvarenje statike ne bi moglo da sruši. Zar nije on, uostalom, i o tome odavno stih napisao, samo malo izmenjen? „E, tu će nadstrešnicu malko teže srušiti“… I zato ti stihovi tako stabilno stoje, a mi znamo da je njihov pisac sa nama, među nama, jedan od nas.

(Danas, foto: Autonomija)