Mora da nam je greh bio veliki, čim je pokora ovakva: iz nekog razloga, neproporcionalno značajan deo eklatantne javne budalaštine u zemlji Srbiji dolazi iz Novog Sada. Kao da je nešto u vodi i vazduhu ovog grada što doprinosi tome da svakovrsni egzibicionisti baš ovde proklijaju, a onda se plasiraju u nacionalni javni prostor. Ili su, možda, naprotiv – evo svetlije verzije – ti javni pajaci made in NS baš oni što ih niko nije voleo i služili su od malena za sprdnju, pa su se rešili, isfrustrirani sredinom koja ne rezume njihovu veličinu, da se osvete svima?
Kako god bilo, nuspojava ovoga je i da smo do neke mere rezignirani i oguglali: konstatuješ najnoviju provalu, odmahneš rukom i teraš dalje. Pa ipak, pirueta koju je nedavno izveo izvesni Parović (ili je bio onaj drugi, kako se zvaše? Treći je Fajgelj, a četvrtog nema) iz tzv. Treće Srbije, zaslužuje izvesnu pojačanu pažnju – kad već ne može da dobije pojačano kliničko ispitivanje. Elem, trećesrbijanci su otkrili i saopštili gradu i svetu da se u Srbiji sprema ništa manje nego državni udar, a da ovaj kane izvesti prozapadni izdajnici i plaćenici. Šef operative ovog subverzivnog posla je Srđa Popović, nekadašnji beogradski otporaš, a udar će biti izvršen tako što će biti organizovane rušilačke demonstracije pred zgradom Naftagasa u Novom Sadu, onda će strašni Srđini komandosi oteti nekoliko ruskih građana koji tamo rade (!), što će onda izazvati opšte nemire, pa će onda… zapravo, nejasno je šta će biti dalje (i kako bi od toga nastao puč), jer se taj Parović – ili onaj drugi – baš tada probudio, kad je bilo najnapetije. Ali je brzo zapisao što mu se do tada javilo, a za ostatak čeka svake noći novi nalet inspiracije glede konspiracije, sve brojeći ovce – ili šta se već broji u dugim trećesrbijanskim noćima. Pošto se u toj Trećoj Srbiji rano smrkava, a retko svanjiva, te su joj i deca vazda sanjiva.
Sasvim ozbiljno, da ova zemlja nije otvoreni poligon za svakojako smehotresje, ova bi ekipa izletela ekspresno i naglavačke iz svake kombinacije za bilo kakvo „vršenje vlasti“ i raspolaganje javnim resursima na bilo kojem nivou, jer za tako nešto ipak je neophodan bar minimum kompetencije i suvislosti.
Ali, hajde da se ostavimo lokalnih pajaca i dignemo pogled u više sfere vlasti… Kad tamo, eto ti Vulin Aleksandra, Vučićevog trbuhozborca i ministra za Bilo Šta; inače, gle, takođe Novosađanina. Nakon niza afera u kojima je zaumnost vešto kombinovao s bezobrazlukom, Vulin je faktičkim nameštanjem para za pomoć nevladinim organizacijama svojim ličnim i političkim jaranima, a preko fantomskih organizacija osnovanih upravo s tom svrhom da im legnu pare „od Vulina“, a potom – kada je bruka pukla – s arbitrarnim i nenamenskim prebacivanjem tih para „u humanitarne svrhe“, postao merna jedinica svega onoga najtrulijeg protiv čega se aktuelna vlast tobože bori. I, šta se dogodilo? Da li ga je Vučić egzemplarno izgnao iz raja u Nemanjinoj? Naprotiv, izgleda da je vlada „legalizovala“ Vulinov murdarluk, vuk je izjeo poslovičnog magarca i sve je opet savršeno u redu u najboljem od svih svetova.
Pa dobro, nisam nimalo iznenađen, na neki sam način čak i zahvalan vladi što je postupila tako, jer se bar – za promenu – nije bavila proizvodnjom iluzija, nego je otvoreno postupila u punom skladu sa sopstvenom prirodom. Ipak, ono što je mnogima nekako promaklo jeste da Vulin u svom marifetluku nije bio nimalo originalan, to jest, da je naprosto preslikao postupak u Novom Sadu već naučno ispitan i u praksi isproban, ono kad je stanovita Brkić Milanka, kao gradski sekretar za kulturu, dodelila silne pare kojekakvim, vidi čuda, upravo osnovanim uglednim asocijacijama, otprilike ovim: Društvu za očuvanje tradicije drndanja vune u zimskom periodu „Jelisaveta Kišprdilov – Jeca“, Kreposnom udruženju veterničkih žena „Nevinost sa zaštitom“, Gildi uzgajivača ćurećih mućkova iz Begeča, Guslarskoj filharmoniji Slane Bare i sličnim lupeško-klijentelističkim izmišljotinama „patriotskih“ mufljuza koji bi se, da su živeli u nekom ranijem periodu, morali baviti tegobnim i rizičnim zanatom konjokradica.
Da je barem tog nesrećnog, nebuloznog Vulina nakon svega oterao ili ga barem sklonio u zavetrinu, Vučić bi makar i na najtišoj zamislivoj vatrici održao svoj omiljeni iluzionistički trik kako je on kakav-takav čistač Augijevih štala ove zemlje – a ne onaj ko suštinski doprinosi tome da se u njih više neće moći ni ući od natovarenih organskih tvari neprijatnog mirisa. Ovako, Vulin je “pohvaljen i unapređen“ a klijentelistički bašibozluk a la Treća Srbija proglašen je nekom vrstom vizionarske avangarde, onih koji će mejnstrim strankama na vlasti pokazati put. Preterujem? Ne, samo posmatram ljude i događaje, i iz toga izvlačim zaključke. Zato, očekujte još maštovitije konstrukcije od ovih o državnom udaru pred zgradom Naftagasa. Kome moralni zakon ništa ne znači, ni zvezdano nebo mu nije nikakva granica.
Eh, a nekad je sve bilo tako jednostavno: trebalo je samo dobro čuvati svoje konje.
(Autonomija)