Neznanje, nemar, tupost, zaborav: četiri idealna saveznika autokratije, kleptokratije, ohlokratije, kakistokratije. Koja je od ove četiri potonje „naša“? Sve četiri, bez brige, jer sve četiri odgovaraju opisu jedan-kroz-jedan. A koji od prva četiri kobna deficita nas muči? Sva četiri, bez brige, jer da nije tako, ne bi ni ovo bilo moguće. ili bar ne bi dovde doteralo, s perspektivom daljeg napredovanja ka devastaciji svakog temelja časnog i dostojnog življenja; inteligentnog života, uostalom.

Pogledajte samo onaj odvratni, mučni, otrovno sladunjavi teatar koji je u Zagrebu i okolini priredio tzv. Aleksandar Vučić, uz pomoć svoje tamošnje kompanjonke, i uz makar i nesvesnu asistenciju dobrog dela navodnog javnog mnenja, i ovde i tamo. Mnogo se govorilo o raznim aspektima ovog susreta – sve jedan luđi, nadrealniji i neukusniji od drugog – ali i dalje mi je neverovatno i zaumno da, s časnim izuzetkom dr Žarka Puhovskog u NIN-u, niko nije notirao fundamentalnu lažnost celog tog paradiranja, to jest centralnu laž na kojoj je bazirano, veliku poput slona u sobi nakon čijeg ulaska više ništa drugo ni ne može u sobu da stane: naime, Vučić, Grabar-Kitarović i njihova posluga uistinu su se ponašali kao da je između Srbije i Hrvatske do juče bilo bojno polje, pa smo sada, evo, ustalili primirje, zbrinuli ranjene i posahranjivali mrtve, pa sad ‘ajde da vidimo možemo li nekako da uspostavimo neke nove odnose? U stvarnosti, rat je (kako-tako) okončan pre više od dvadeset godina, mnogo je vode od tada proteklo mutnim Dunavom, i ovamo i onamo je bivalo svakakvih na vlasti, pa čak i nekih relativno normalnih, i svi mogući rituali „normalizacije“ – i isprazni i sadržajni – već su odavno obavljeni, sva „izvinjenja“ ovih ili onih za ovo ili ono, sve što podrazumeva jedan pomalo morbidni bonton balkanskog posleraća opošljeno je manje ili više uredno, i to relativno davnih dana; poslednji put, a svakako i najuverljivije, u doba Josipovića i Tadića.

Koga onda uopšte „mire“ Vučić i Kolinda GK? Nikoga, naravno; radi se o nečemu drugom. Strukture koje su devedesetih vodile ratove, sada su iznova na vlasti. I iznova se pokazuje da one ne mogu, a po svoj prilici i ne žele, da se istinski i trajno odreknu i odmaknu od retorike i prakse mržnje, netrpeljivosti, podjarivanja najnižih instinkta, hranjenja najmizernijih malograđanskih refleksa. Pet godina neoradikalskog divljanja nad Srbijom, i nešto kraći period šugavog HDZ-ovskog revizionizma, bili su dovoljni da se stvari simbolički vrate negde „na početak“; u tome je hrvatska predsednica, mada sa skromnim vladarskim ovlašćenjima, imala zapaženu ulogu, dok je o kapitalnoj ulozi srpskog Svedržitelja u generalnom zagovnavanju prilika bespredmetno trošiti reči: mnogo je toga mogao da pokvari, obesmisli i uprlja, a uspeo je i više od onoga što je mogao.

Zašto je tome tako? Čini mi se da je najprecizniji, a veoma sažet odgovor dao moj kolega Filip Švarm (pa ga sad mnogi citiraju): „Hrvatska i dalje živi u devedesetim, a Srbija se pravi da devedesetih nije nikada ni bilo“. Obe su te pozicije, mora se reći, patološke. U doslovnom, medicinskom smislu. To su ekvivalenti ozbiljnih psihijatrijskih dijagnoza, to jest, iza njih se nalaze krucijalni poremećaji u percipiranju i apsorbovanju stvarnosti i reagovanju na nju. Ovo je trajna neuroza, i ona ne prolazi sama od sebe, čak ni famoznim „dejstvom protoka vremena“. Zato odnosi na eksjugoslovenskom području, ne samo između Srbije i Hrvatske, tako često do dan-danas upadaju u recidive „neposredno posleratnih“ mada su ratovi onoliko daleko u vremenu koliko je, recimo, vreme hipija i šezdesetosmaša udaljeno od Drugog svetskog rata.

Povampireni likovi, ideje i prakse devedesetih, izmenjeni samo onoliko koliko im je to potrebno za lakše plivanje kroz savremenost, doneli su – sasvim prirodno – restauraciju poretka simboličkog – neretko i doslovnog – tlačenja i nasilja nad životom i stvarnošću. Ta hegemonija u Hrvatskoj je ponajviše ideološko-verska, ostvaruje se preko crkve, „braniteljskih udruga“, donekle medija; u poređenju s njom, nasilje i represija nad stvarnošću u Srbiji su plići, ali sveobuhvatniji; površniji, ali nasilniji u onom bukvalnom smislu. Zato što je ishod devedesetih po Srbiju drugačiji u moralnom, materijalnom, političkom, istorijskom, čak i teritorijalnom smislu (otuda ona Švarmova distinkcija): pošto su se svi krvavi fantazmi iz devedesetih rasplinuli u porazu i sramoti, njima se neće baš mahati okolo, ali ih se neće stvarno ni odbacivati: biće tu, u prikrajku, poluizvirujući, „za ne daj bože“. Aleksandar Vučić je idealni maneken takve patologije, štaviše, on je ujedno njen glavni proizvođač, potrošač i korisnik. Svesni ili nesvesni saučesnici su mu pre svega svi oni koji i sami imaju slične, hm, teškoće s biografijom, mada na mnogo „nižem“ nivou. Zato Vučić može tako bedno da laže (npr. „ja rekao Velika Srbija?!“) a da ga ta laž ne košta ništa. To jest, ne košta odmah: pojedinačna laž je svarljiva; postojanje zasnovano na laži ipak nije.

(Autonomija / foto: Filip Petronijević)