Odluka Ustavnog suda Poljske, gromko podržana od tamošnje izvršne vlasti (koja je, uostalom, de facto i „frizirala“ današnji sastav Suda, njegovo ideološko i svetonazorno opredeljenje te, konsekventno, i profil njegovih strateških odluka) o primatu domaćeg Ustava nad legislaturom Evropske unije kao da je postavila pravno-političku bombu pod Uniju.

Ako ništa drugo, onda zato što je bitno otežala nastavljanje igre žmurke u kojoj jedna članica – zapravo dve, a povremeno još po neka – uporno ignoriše principe na kojima je EU osnovana i na kojima opstaje kao izvestan globalni liberalno-demokratski uzor, mada od tog istog „imperijalnog Brisela“ vrlo rado prima više nego raskošne donacije i svakovrsnu drugu (do sada uglavnom neuslovljenu) pomoć.

Još pre Poljske, sličnim je putem krenula Orbanova Mađarska, a ima još onih koji koketiraju s tim obrascima, upravo u srednjoj i istočnoj Evropi.

Zanimljivo je da se i u Srbiji mogu registrovati navlas isti, ako ne i gori procesi, ali nikakvog „zemljotresa“ nema, naročito ne takvog koji bi se osetio izvan njenih granica.

Nedavni predlog Zakona o unutrašnjim poslovima – privremeno povučen, što još nije nikakva garancija da se od njegovih spornih delova odustalo – pokazao je želju u najmanju ruku dela sadašnje vlasti, vrlo moćnog i uticajnog, da Srbiju ustroji na izrazito „iliberalnim“ principima, pre kao zemlju straha i represije nego slobode i tolerancije.

Nedugo potom, stiže i zakonski predlog kojim se praktično uvodi vrlo široko shvaćeni „verbalni delikt“ (po zlu zapamćen iz jednopartijskih vremena) i to tako bizarno definisan da se njime uvode takvi neverovatni „krimeni“ kakve ni zakonodavac u „diktaturi proletarijata“ nije mogao ili nije želeo da smisli.

Kako je moguće da sve to, bar po mišljenju pretežnog dela ovdašnje kritičke javnosti, „Vučiću prolazi u Evropi“, kako to da sve to ostaje ispod inače tako osetljivih radara, kako to da nikakve političke oluje nema?

Najpre, Srbija nema značaj jedne Poljske, a ni Mađarske. Drugo, Srbija nije član Evropske unije. Ispada da su i jedna i druga činjenica, same po sebi načelno nepovoljne za Srbiju, zapravo vrlo korisne za autokratsku strukturu vlasti kakva je uspostavljena od dolaska Srpske napredne stranke na čelo države i njenih ključnih institucija.

Izvestan cinizam tu kao da postoji sa obe strane. Sa „evropske“ strane, jasno je da proširenja EU neće biti još zadugo, iz razloga bazično interne i strukturne naravi, i tu Srbija verovatno ne bi dramatično napredovala čak ni da je najuzornija u svakom pogledu. Sa „srpske“ strane, ovakvo zaleđivanje integracijskog procesa čini se kao sjajan izgovor da se nastavi sa urušavanjem svih institucija i standarda jedva nekako obnovljenih nakon potpunog sloma države u devedesetim godinama.

Pa opet, ni konstatacija da se svi nadležni „prave ludi“ pred tako očiglednom dekadencijom i degeneracijom ukupnog demokratskog života u Srbiji nije baš sasvim tačna ni pravedna. Sama činjenica da Srbija odavno ne „otvara poglavlja“ u evrointegracijskom procesu dovoljno govori, to jest pokazuje da je taj proces takoreći zmrznut, a to je, u ovom delu posla, isključiva odgovornost srpske strane.

Doduše, teoretski, moglo bi joj se i „gledati kroz prste“ za ovo ili ono, ali niko danas to neće učiniti niti iko ima u tome političkog ili kakvog drugog interesa, osim ionako već „odmetnutog“ Orbana koji zagovara prijem Srbije u EU da bi imao još jednog vernog saveznika u unutrašnjem rastakanju Unije i pogotovo u njenom preoblikovanju po ukusu populista i „suverenista“. Što, zapravo, znači da svaki glas Orbana i njemu srodnih za Srbiju, Srbiju zapravo udaljava od navodnog cilja.

Treba li objašnjavati zašto je taj cilj „navodan“?

Ovako strukturirana i ovako usmerena vlast nema ni jedan razlog da uvede Srbiju u Evropsku uniju, sve i kad bi to na neki misteriozan način bilo moguće. Njoj istinsko usaglašavanje sa evropskim standardima nipošto ne bi bilo u interesu, a dugotrajno odupiranje verovatno ne bi bilo održivo jer, da podsetimo, Srbija nije Mađarska ni Poljska. Koje, uostalom, i same po svoj prilici u sasvim doglednoj budućnosti čeka okončanje populističko-suverenističke avanture.

E sad, drugo je pitanje da li neko u Beogradu uopšte razmišlja ovako dugoročno i „strateški“, ili se sve svodi na „u se, na se i poda se“ dok se može i sme i ima kako i od čega, a sutra kako bude.

Kad bolje osmotrite više nego živopisnu ekipu koju je Vučić okupio oko sebe i dodelio joj vrlo pompezne titule i funkcije u svakoj mogućoj grani vlasti i udobno bliske okoline vlasti, prožme vas obespokojavajući osećaj da najveći deo njih nije posvetio ni sekund svog do juče anonimnog života razmišljanju o bilo čemu osim, nušićevski rečeno, „plave ribe, kljukane dinastije i svastikinog buta“.

Sasvim dovoljno za potrebe onog koji ih je takve sastavio, jer nema ni razloga da oni misle o bilo čemu drugome, kad ima ko će da misli za sve. A sve što smisli nekako uvek ispadne takvo da on iz toga izađe jači i nedodirljiviji, a Srbija slabija i jadnija.

(Slobodna Evropa, Foto: MCV)