U novim i u starim demokratijama širom evropskog kontinenta stranke ekstremne desnice, populističke, autoritarne, ksenofobne, ultrakonzervativne, beleže izborni uspon, ponegde i do nivoa u kojem postaju neophodne za formiranje vlade.

U nekim drugim zemljama, onima u kojima je neka forma autoritarizma, postdemokratskog poretka ili „iliberalne demokratije“ (koja je isto što i „drveno gvožđe“) već zavladala i skoro u potpunosti okupirala društvo, demokratski nastrojena opozicija – a to nisu samo stranke, nego i građanske organizacije i inicijative, nezavisni mediji, istaknuti pojedinci čija javna reč ima težinu – u uzmaku je i u rasulu, najčešće i pod velikim pritiskom vlasti, gotovo bez normalnog prostora i regularnih uslova za političku borbu.

Svoj „proevropskoj“ slatkorečivosti naprednjačke vlasti uprkos, Srbija spada u ovu drugu grupu zemalja, onih u kojima je jedna politička oligarhija de facto prisvojila ogroman deo javnog prostora i gotovo sve institucije i postavila se kao neka vrsta jedino legitimnog zaštitnika „nacionalnog i državnog interesa“, gurajući svaku opoziciju – osim marionetske iliti „ukrasne“ – na rub i preko ruba legitimiteta i javnog postojanja.

U takvim okolnostima, prirodno je da se opozicioni akteri, čak i međusobno ideološki veoma udaljeni, udružuju ne bi li, koliko-toliko, parirali „neprirodno“ narasloj i ojačaloj režimskoj strukturi, dopingovanoj sistematskom uzurpacijom zajedničkih javnih resursa.

Postoji li, ipak, tačka na kojoj logika okupljanja pod parolom „svi protivnici režima na jednu stranu, da obavimo zajednički posao, pa ćemo se razići na osnovu prirodnih političkih afiniteta kad režim srušimo i povratimo punu demokratiju“ postaje dubiozna i kontraproduktivna? To jest, možete li se boriti za demokratiju u savezu sa suštinski antidemokratski opredeljenim strankama i organizacijama, a da istovremeno očuvate verodostojnost?

Šta vam, uostalom, garantuje da takvo paktiranje neće rezultirati time što će prodemokratske snage sa levice i iz centra poslužiti kao neka vrsta „korisnih idiota“, tj. pomoći uspon na vlast radikalne desnice? Ne bi, uostalom, to bilo nikakva istorijska premijera.

Ne radi se ovde, da ne bude zabune, samo o pukim načelnim, gotovo apstraktnim razmatranjima: dileme o kojima govorimo opipljive su i dnevno aktuelne. U toku je formiranje i profilisanje Saveza za Srbiju (SZS), neobičnog političkog bloka koji bi trebalo da – po zamisli inicijatora njegovog osnivanja, među kojima posebno mesto zauzima Dragan Đilas – objedini sve relevantne antirežimske snage, jer je to navodno jedini efikasan način suprotstavljanja vlasti koja je gotovo suspendovala sve tekovine postmiloševićevske političke normalizacije Srbije (ova potonja tvrdnja je bar sasvim nesporna). Ne zvuči to loše kao ideja, nevolje nastaju ako počnete da se zanimate za detalje, a „đavo je u detaljima“.

Najsporniji „detalj“ kada je SZS u pitanju zove se Dveri; radi se o političkoj organizaciji izrazito desnog predznaka, nastaloj krajem devedesetih kao deo marginalne ultradesničarske i ultrakonzervativne scene, ideološki negde na onom delu spektra koji se, recimo, danas u Americi naziva alt right, a u Evropi je blizak strankama poput Alternative za Nemačku, Nacionalnog fronta ili mađarskog Jobika.

I nije tu samo puka ideologija u pitanju: Dveri su učestvovale u nizu političkih aktivnosti na rubu političkog i društvenog nasilja, na primer u ometanju i prekidanju političkih i javnih tribina sa njima neprihvatljivim sagovornicima ili u aktivnom ometanju održavanja manifestacija poput Parade ponosa.

Naposletku, kada se govori o profilu neke političke organizacije, trebalo bi pogledati šta je osnova njenog programa i njene „ponude“, te kako bi izgledalo društvo u kojem bi taj program bio ostvaren.

Srbija ustrojena po načelima koja zagovaraju Dveri svakako ne bi bila liberalna demokratija, nego neka vrsta teokratske i etnokratske oligarhijske vladavine, mnogo bliža nekim elementima putinovskog ili erdoanovskog poretka nego onome što danas obično nazivamo „evropskim vrednostima“ ili čak, „otvorenim društvom“, što je za Dveri mnogo teža jeres nego i za samu aktuelnu vlast, ma koliko ova potonja bila nesumnjivo sklona sistematskom izigravanju načela koja tobože prihvata.

Pakt koji dobar deo „demokratske opozicije“ sklapa s radikalnom desnicom, pre svega s Dverima, pomalo je neudoban i jednima i drugima, a pre svega će biti neudoban i neugodan njihovim glasačima. Hoće li ga ipak progutati i svariti u ime „višeg cilja“, ili će se pasivizovati, ili, u boljem slučaju, okrenuti onima koji na tu vrstu paktiranja ne pristaju – a ima i nešto takvih, sa obe strane? To će pouzdano pokazati tek neki sledeći izbori, ali ne treba zaboraviti upozoravajuće iskustvo s beogradskih, gde je „neprirodan“ pakt Dveri i pokreta Dosta je bilo ostao duboko ispod cenzusa.

Kako god, ključno je pitanje i načelne i praktične naravi: gde je granica nakon koje se politički pragmatizam rastvara i degeneriše u nesuvislo političko svaštarenje? I istorija i sadašnjost uče nas da se Savez za Srbiju toj granici opasno približava, to jest, po svoj prilici je već prelazi, i to u pogrešnom pravcu.

Nikada slične kombinacije nisu rezultirale ničim dobrim, iz čega bi neko skloniji učenju iz vlastitih i tuđih grešaka možda nešto naučio i prikočio dok je vreme, ali u međuvremenu je – ne samo u Srbiji – stasao i sloj vehementnih političkih ignoranta koji se čak ponose svojim slepilom za političke i ideološke boje, valjda ponavljajući onu zavodljivu mantru da „nije važno koje je boje mačka, važno je da lovi miševe“. Tačno je to po sebi, ali samo pod uslovom da pouzdano znamo ko su u toj izreci – miševi.

(Slobodna Evropa)