Bio je i prošao taj famozni trinaesti april u Beogradu, i dobra je vest da su svi i dalje u jednom komadu i manje-više pri sebi, dakle da je sve prošlo, što bi rekao jedan znameniti ovdašnji pisac, „bez gubitaka u ljudstvu i materijalu“. Nekih drugih gubitaka je nesumnjivo bilo, na čelu s gubicima prisebnosti, dobrog ukusa ili čak elementarnog smisla onoga što se čini ili javno izgovara.

Veliki opozicioni miting koji je trebalo da pokaže snagu i rešenost protivnika aktuelnog režima da Aleksandra Vučića i ostale nateraju na suštinsku promenu načina na koji komuniciraju s oponentima i uopšte načina na koji upravljaju zemljom (na njihove ostavke valjda niko ozbiljan nije računao) bio je, s obzirom na okolnosti svog održavanja, po svoj prilici uspešan, dakako, opet ukoliko (ne)uspešnost jednog političkog poduhvata u Srbiji merimo realnijim kantarom.

Šta ovo znači? Najpre, to da je Srbija u poslednjih pola decenije dovedena u jedno gotovo pretpolitičko stanje, da je regresirala na stadijum formalne, deklarativne demokratije iza koje se krije gotovo potpuna monopolizacija javnog diskursa, društvenih resursa i državnih institucija pretvorenih u sredstva koja služe samo vlasti, to jest samo jednoj partiji, još tačnije jednoj uskoj vladajućoj kliki, najtačnije jednom čoveku. U takvoj konstelaciji mesta za istinski pluralizam praktično nema, sve alternative su sabijene na marginu i tavore u stanju krajnje dubiozne legitimnosti, svaki pokušaj istinski opozicionog delovanja javno je žigosan kao čin uperen protiv najboljeg javnog interesa, čiji jedini autentični tumači su oni koji vlast već imaju, i oni koji im pomažu da je zadrže.

Imajući u vidu ovakav društveni i politički pejzaž, svako javno manifestovanje nezadovoljstva koje prevazilazi intimne i kamerne dimenzije već je po sebi uspeh, po jednom tumačenju, odnosno svojevrsni destruktivni čin s prevratničkim namerama, po drugom.

Odavno je jasno vidljivo da režim nema neku naročito dobru ideju šta da radi s protestnim talasom koji se poslednjih meseci valja i preliva ulicama gradova širom Srbije, i da sve što je pokušao nastojeći da ga delegitimiše i suzbije nije uspelo, a mnogo toga se pokazalo čak kao direktno kontraproduktivno. S druge strane, ni oponenti vlasti – kako oni iz stranaka, tako ni predstavnici civilnog društva – nisu uspevali da preskoče sopstvenu senku, da se probiju izvan kruga nezadovoljstva srednje klase i postanu masovni na način koji bi neposredno ugrozio opstanak režima, ili njegovu legitimnost tako ozbiljno doveo u pitanje da bi se neka vrsta ubrzane tranzicije ka drugačijem mešanju karata pokazala neizbežnom.

Da li je ova subota nešto od ovoga promenila? To ćemo ubrzo videti, za sada je prilično verovatno tek to da je protestni naboj koji je polako počeo da jenjava po svoj prilici dobio novi impuls koji bi mogao voditi njegovom jačanju. Što, doduše, po sebi ne otklanja ni jednu od brojnih nedoumica oko toga koji je tačno pravac koji dominantne struje unutar opozicije nude Srbiji i koliko je taj pravac dobra alternativa ovome što već imamo. Ali, takvi kakvi jesu, oni su reprezenti jednog nimalo zanemarivog, a predugo vrlo svesno i vrlo sistematski zanemarivanog dela srpskog društva, i to ignorisanje i nipodaštavanje moraće u sasvim neposrednoj budućnosti da prestane, inače će društvene tenzije narasti do mere koja će biti ne samo štetna nego i opasna za sve. A najviše za one koji su iz svog partikularnog interesa i zakrčili sve normalne puteve društvene komunikacije i istinskog političkog pluralizma. Zahtevi upućeni vlastima sa subotnjeg beogradskog skupa ne zvuče gromopucatelno kao oni prethodni (gde su se tražile „momentalne ostavke“ predsednika države, vlade i skupštine, a da je bilo nejasno kojom se to političkom snagom namerava „iznuditi“) nego dobro odmereno i u osnovi čak neophodno; zvuče, to jest, kao opravdani zahtevi za uspostavljanjem minimalnog društvenog poverenja, koje započinje priznanjem da su sve političke struje u Srbiji podjednako legitimne i da imaju pravo na ravnopravan društveni i medijski tretman. Ako je čak i to „previše“, onda je jasno da vlast i samo vlast može biti odgovorna za sve što bi moglo uslediti u budućnosti.

Kako se na sve ovo reaguje u odajama vlasti i moći? Za sada, podjednako arogantno kao i ranije. Hajde da kažemo da je to inercija, i da vidimo hoće li se ona zaustaviti, ili će ipak morati da bude zaustavljena, što bi otvaralo nove ozbiljne rizike, ali i o tome trebalo da misle pre svega oni koji su zaustavili svaki normalan društveni krvotok.

U očekivanju daljeg razvoja događaja, kao ilustraciju totalne zaumnosti političke komunikacije u Srbiji, što i jeste zaslužno za ovakvu nepotrebnu dramatičnost u kojoj protiču ova politička zima i proleće, najbolje mogu da posluže reči Nebojše Stefanovića, ministra unutrašnjih poslova i potpredsednika vladajuće stranke, da je tobože „predsednik Vučić nameravao da se obrati građanima koji demonstriraju, ali da je odustao kad je video koliko ih je malo“. Postoji li ijedna jedina reč u ovom nadrealnom iskazu koja bi bila zamisliva bilo gde drugde ili koju, uostalom, pamti bilo ko sa bilo koje od četiri strane sveta? Šta je to što te ljude nagoni na ovakva manifestovanja pogubljenosti svake veze s političkom i društvenom realnošću, i da li oni zaista misle da na tome mogu bilo šta da grade?

Srbija od prošle subote ima novu šansu za „otčepljenje“ normalnih demokratskih procesa, smirivanje tenzija i ponovno uspostavljanje demokratskog poretka u punom kapacitetu. Ako je propusti, za to će istorijsku, ali i mnogo „opipljiviju“ odgovornost snositi pre svega oni koji su je u ovakvo stanje i doveli, a sada se ne usuđuju da je odatle izvedu, kao da i sami predosećaju da samo u ovakvom stanju stvari mogu da zadrže sve poluge upravljanja koje su im se tako očigledno osladile preko svake mere dobrog ukusa ali i, što je važnije, preko svake mere legitimnosti i podnošljivosti.

(Slobodna Evropa, Foto: mc.rs)