Ko se uistinu seća dražesnih devedesetih godina, seća se i toga da je to bilo vreme kada je sve bilo naglavačke, i još su nas ubeđivali da je to normalno: benzin kupuješ na ulici, sapun na pijaci, parizer u obližnjem Segedinu, a frižider ili televizor ne kupuješ u prodavnici, nego skokneš „preko“ u tzv. ratom zahvaćena područja (sto mu gromova, kao da je rat elementarna nepogoda, a ne plod konkretnih poteza udruženih zlikovaca i glupana) i poslužiš se fraj iz kuće nekoga ko je još pri rođenju gadno promašio nacionalnost. I ko je, ako je imao sreće da ga neki oslobodilac ne ustreli uz plot kao pašče, već uveliko negde tamo daleko, rasterećen materijalnih briga samim tim što je rasterećen bilo kakve imovine.

U tom su i takvom vremenu, zlom i naopakom, samim tim idealnom za procvat opskurnih biografija poput svih onih vučićevskih, vulinovskih, dačićevskih, i kako se već zovu svi ti tipovi, i tzv. kulturne vrednosti bile izvrnute direktno naglavačke, nemoćno batrgajući nožicama u vazduhu poput bubašvaba. Moglo bi se deset ovakvih tekstova ispuniti samo nabrajanjem živopisnih primera i manifestacija te brižljivo negovane nastranosti, ali za ovu priliku biće dovoljno i samo jedno živo prisećanje.

Sećam se, dakle, svojih bazanja halom 1 beogradskog Sajma tokom famoznog oktobarskog Sajma knjiga, svetkovine na kojoj su u nekim ranijim vremenima mladi ljudi poput mene otkrivali sve one divote koje su škola i sistem od njih brižno sakrivali. Kao otvoreno i pluralističko mesto na kojem su svako Kuso i svako Repato bili bar načelno podjednako dobrodošli, i mirno se mimoilazili gotovo se češući jedni o druge kroz gužvu, Sajam se u nekim zrelim godinama miloševićizma, već sasvim trulim i dekadentnim, već toliko izobličio da je počeo da liči na otvorenu samoparodiju, kao da je neko angžovao scenaristu South Parka, a ovaj rešio da ga ogoli do same koske blatantnog apsurda. Tada se, u tim nekim oktobrima, bio zapatio i običaj da na najelitnijim, najistaknutijim, najvidljivijim mestima arene Hale 1, tamo gde je nekada bilo mesto za Prosvetu, Nolit, Rad ili BIGZ iz njihovih najboljih dana, svoje ogromne i pompezne štandove zauzmu možda ne najistaknutiji i najugledniji, ali svakako najreprezentativniji izdavači te govnjive epohe: MUP Srbije, Vojska Jugoslavije, Srpska pravoslavna crkva… Ako si hteo da se probiješ do pravih knjiga i pravih izdavača, morao si ih tražiti po budžacima, jer su najvidljivija mesta svojom agresivnom i siledžijskom Taštinom Praznine zauzimale državne represivne institucije – nisam čuo za takav slučaj ni u vreme sovjetskog bloka – ili paradržavne firme za štancovanje i distribuciju sujeverja.

Dvehiljadite godine počistile su sav taj krš makar toliko da se ne saplićemo o njega i ne padamo na nos, i manje-više reinstalirale sistem vrednosti u kojem, doduše, ima mesta za svakoga (pa i za jurodive, sumanute, opasne po sebe i druge), ali neka bazična etičko-ciilizacijska hierarhija vrednosti ipak postoji, pa ne može svako sve, i ne može svako svugde.

E sad, jesu li već od 2012-2013 povratnici na vlast, sablasni likovi iz najgorih noćnih mora devedesetih, polako počeli da restauriraju njima primereno stanje stvari? Naravno da jesu. Idiot je, i politički i opšte prakse, svako ko je mislio da neće. Isprva diskretno, pomalo se čak snebivajući (jer ipak su oni sad neki novi, reformisani, veberizovani ljudi….), a onda sve otvorenije, žešće, nestrpljivije, kao da su pogubili živce čekajući da se sami dosetimo da su oni iznova „glavna priča u gradu“.

I tako je, eto, došlo do toga da su već u urednoj proceduri dodeljeni štandovi izdavačkih kuća Karpos i e-book naknadnom intervencijom – za koju bar formalnu odgovornost snosi prvi čovek Sajma knjiga Zoran Avramović, jedan od onih tipičnih „saputnika revolucije“, nekada (pro)radikalski, a sada naprednjački kadar – mimo svakog reda spojeni u jedan i dodeljeni repektabilnom izdavaču zvanom Velika Srbija, iza kojeg stoje Srpska radikalna stranka i pravomoćno osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj, ujedno i glavni autor te kuće, pisac multižanrovskih studija o smežuranim kengurovim mudima i engleskim pederskim isprtcima.

Na jednoj strani, dakle, Karpos, ozbiljan izdavač poslednjih godina vrlo afirmisan kao kuća dobre beletristike i još bolje teorijske literature, na drugoj Velika Srbija i moralno-intelektulni giganti poput Šešelja i Vjerice Radete, radikalno besramne nakupine ćelija kakve bi se postideo čak i Marjan Rističević, kad bi mu samo bilo dozvoljeno.

Nije možda toliko važno – mada ne vidim ni zašto bi bilo nevažno – hoće li ovaj ili onaj izdavač biti koju desetinu metara levo ili desno od ne znam već čega. Ono što je važno jeste poruka, a ona je razgovetna: mi smo opet tu, a sa nama je tu i sve što uz nas ide. A zašto pa i da ne budu tu? Rodili smo, kao narod i kao državljani, tu Rozmarinu bebu, pa nam je valja ljuljati. Pa smo je onda rodili ponovo. Dva puta istu bebu?! Ma ne, svaki je put sve gora i alavija.

(Autonomija / foto: Filip Petronijević)