Stara urbana legenda kaže da je čuveni refrenski poklič „Laž i mimikrija“ iz pesme „Tatoo“ grupe Ekatarina Velika (EKV) deo publike razumeo kao „Lažni Dimitrije“, pa su se mnogi pitali u nedoumici ko li je taj Dimitrije, na koga se tu aludira…

Nije se, dakako, aludiralo ni na koga jer je po sredi nesporazum, ali evo neobičnog obrata: svaka dobra poezija je proročanska, a proročanstvo se pre ili kasnije ispuni, i to na način o kojem pesnik nije mogao ni da sanja. Pa tako možda ovih dana dobijamo i tu odgonetku, to jest, otkrivamo ko je taj „lažni Dimitrije“.

Njegovo ime je Slobodan Milošević, a za života je bio predsednik Srbije i SRJ, te optuženik za ratne zločine pred Međunarodnim tribunalom u Hagu, a po svoj prilici samo je smrt sprečila da bude i osuđenik.

Dimitrije, ali onaj pravi, je Dimitrije Tucović, jedan od prvaka socijalističkog pokreta u Srbiji. Zemni ostaci Tucovićevi počivaju na trgu u centru Beograda, dugo i nazivanom baš po njemu, mada su ga Beograđani uvek nazivali jednostavno – Slavija.

Aktuelna vlast je iz nekog razloga tvrdo namerena da Tucovića skloni odatle i sahrani ga „dostojno hrišćanski“. Sada se, međutim, iz Socijalističke partije Srbije (SPS), druge po snazi u sadašnjoj vlasti, a osnovane i vođene upravo od Miloševića, čuju glasovi da bi Miloševiću trebalo podići javni spomenik kao zaslužnoj ličnosti, i to gde: baš tamo gde sada stoji i još će neko vreme stajati grob Dimitrija Tucovića… Ili u njegovoj neposrednoj blizini, u svakom slučaju na Slaviji.

I eto vam slučaja „lažnog Dimitrija“: kako jednog autentičnog progresivnog tribuna iz prošlosti usitniti u zamenu za jednog provincijalnog satrapa koji je ključno doprineo razaranju jedne velike zemlje i dubokoj kompromitaciji Srbije kojoj je navodno „vraćao dostojanstvo“.

Sve ovo možda nekome deluje kao kakav bizaran štos, ali nažalost nije. Opskurna izmišljotina, to jest preko svake razumne mere prenapregnuta konstrukcija notornog Miloševićevog apologete Neila Clarka, objavljena u Russia Today, a koju je za RFE razobličila i demontirala Gordana Knežević, u Srbiji je dočekana pompezno, kao autentična vest o tome kako je Haški tribunal „oslobodio“ Miloševića, i to u jednoj „skrivenoj“ (?!) rečenici prvostepene presude drugom čoveku, Radovanu Karadžiću.

Za ovo ekstravagantno tumačenje prava svaki bi brucoš dobio trajni izgon s pravnog fakulteta, ali u delu političke javnosti u Srbiji ono je dočekano kao ništa manje nego „konačna pobeda pravde“.

Naravno, nema tog tiranina i satrapa koji za sobom nije ostavio ucveljene doživotne obožavaoce (a bogme i saučesnike), pa ni Milošević nije izuzetak. To po sebi nije osobit problem. Nevolja je što su ti ljudi u vrhu sadašnje vasti, baš kao što su bili i u vrhu Miloševićeve vlasti, što i objašnjava dobar deo motiva njihovog „revizionizma“: posthumno ispiranje Miloševićeve političke biografije od krvi nedužnih na rukama ujedno je i propiranje njihovih sopstvenih biografija, „poklon s neba“ koji bi imao dokazati kako je njihova prošlost politički i moralno besprekorna i kako nemaju čega da se stide niti čega da se odriču.

Otuda nije čudno da na vrhu ovog talasa plivaju ljudi poput Ivice Dačića i Aleksandra Vulina: ko će ako oni neće?

Neko će, ne bez rezona, reći: a šta ste drugo očekivali od naslednika Miloševićeve partije? Pa ipak, u drugačijim političkim okolnostima, Dačić i društvo gledali su da se maksimalno distanciraju od Miloševića i njegovog političkog nasleđa, a da to ipak ne izgleda kao trivijalno bežanje od potrošenog i iskompromitovanog lidera.

Pravo i jedino važno pitanje zato glasi: šta se to dogodilo u Srbiji u međuvremenu, pa da tako prekaljeni oportunisti zajašu na talasu „rehabilitacije Miloševića“ kao na dobitnoj kombinaciji?

Očigledno, procenili su da je Srbija zrela za to, a to opet ne može značiti drugo nego da svedočimo nekoj vrsti rehabilitacije politike iz devedesetih. Ako je to nekome čudno, onda se treba čuditi njegoom čuđenju: šta se drugo moglo očekivati u situaciji u kojoj Srbijom neprikosnoveno i bez dostojne konkurencije vladaju „asovi“ najmračnije politike devedesetih, a to nisu samo socijalisti, nego i tadašnji radikali, a sadašnji naprednjaci?

Bilo je zanimljivo čitati kako se potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović eksplicitno ograđuje od ovog trenda napominjući da je i sama na demonstracijama 5. oktobra 2000. bila pred Skupštinom i vikala „Gotov je“, i da i sada misli isto, ali treba jedno imati u vidu: ovo nije čak ni „manjinski“ stav u Srpskoj naprednoj stranci – ovo je gotovo pa unikat.

Ogromnu većinu i članstva i vodstva te stranke čine Miloševićeva i Šešeljeva „politička deca“, i tu ne treba imati iluzija. Zato će istup Mihajlovićeve ostati usamljen s te političke adrese, i ne teba ga čitati kao bitno više od ličnog stava.

Sam premijer Vučić odbio je da govori o ovome, uz malo prenaglašenu demonstrativnu gadljivost prema „večitom življenju u devedesetima“. Iza lakonskog gesta krije se sasvim banalna vožnja linijom manjeg otpora: Vučić zna da mu je politički nemoguće i neisplativo koketirati s ovim revizionističkim talasom, ali isto tako ga i jasno osporavati.

Rešen da svojom pojavom prekrije takoreći celokupan politički spektar, Vučić će se maksimalno kloniti „ideoloških“ izjava bilo koje vrste, osim dakako onih koje današnji gorljivi levičari nazivaju „neoliberalnim“, pošto je to njegova trenutna ideološka vulgata. Do nekog novog „prosvetljenja“.

Kako god bilo, talas „rehabilitacije“ Miloševića kao da je nova runda u rerionalnom, a pre svega srpsko-hrvatskom, nadgornjavanju u rehabilitovanju najgorih i najmračnijih likova i politika iz bliže ili dalje prošlosti. Ove iz bliže prošlosti tu su najproblematičnije, jer iza tog revizionizma se ne kriju nekakvi daleki naslednici nego savremenici i doslovno – saučesnici.

Teško da će, ipak, Milošević osvanuti kao „lažni Dimitrije“ na beogradskoj Slaviji, ali već sama ideja o tome, iznošena javno i „bez blama“ od ljudi koji vladaju današnjom Srbijom, svedoči o dubini kolektivnog „pada unazad“.

Možda nam se trenutno čini da se dalje i dublje od ovoga ne može, ali u toj vrsti prinudnog, utešnog optimizma za Miloševićevog života smo redovno bivali demantovani. Zašto nas onda njegovi otvoreni i jedva prikriveni naslednici ne bi provozali još jednu turu istom tom stazom, uveravajući nas da je i pad zapravo let?

(Slobodna Evropa)