Imali smo osam godina da upoznamo i tehniku i suštinu naprednjačkog ponižavanja ljudi i rastakanja i uništavanja institucija, tako da odavno niko ne bi trebalo da se čudi bilo čemu što stigne s te strane, koja se ponaša kao zloćudna bolest u ubilačkoj ofanzivi kroz ceo (društveni) organizam. Kada su nedavno osvojili Šabac, tako dugo poslednju svetliju tvrđavu koja im je odolevala, naprednjaci nisu učinili ništa što već nisu isprobali mnogo puta ranije, i što neće činiti još tačno onoliko dugo dok društveni organizam ne pronađe način da razvije imunitet na njih. Uz pomoć kakvih tačno antibiotika, to ćemo još videti. U tom smislu, ni smene Minje Bogavac sa mesta direktorke Šabačkog pozorišta i Nele Tonković sa mesta direktorke Narodnog muzeja u Šapcu nisu ništa novo. Mehanizam mrvljenja kostiju i rastakanja mesa je rutinski, a cilj je uvek isti: oblatiti i najuriti nekoga ko je kvalitetan i istaknut u tome što radi, a potom na njegovo mesto dovesti nekoga anonimnog i po dometima beznačajnog, ali poslušnog.

Ima, međutim, u ovoj „studiji slučaja“ nečega što izmiče oku većine posmatrača, naročito izvan „lokala“, a nije tako nezanimljivo… To su živopisni primerci iz ergele egzekutora, srednjeg, posredničkog sloja između onih koji trpe i onih koji stvarno odlučuju. U šabačkom se slučaju kao takav pojavio izvesni Mijušković Miroslav, novi gradski sekretar za kulturu i informisanje. On je, s entuzijazmom primerenim njegovoj vrsti, prionuo na tabloidno kompromitovanje svojih meta, gde je – što mi je, priznajem, posebno zanimljivo – uzgred „ošinuto“ i moje ime. Bogavčevoj je zamereno, naime, što je, zamislite, bacala pare na tamo nekakav pozorišni festival, a koji je, zamislite i to, imao i žirije, zvanični i novinarski. Ovako to izgleda, according to Politika: „Treba li reći da su pare u medijskom žiriju dobili Teofil Pančić (Vreme) i Aleksandar Ćuk (Danas), a da je kao paravan poslužila novinarka dopisništva RTS-a u Šapcu“. Hajde sad što nije jasno šta se tačno tu, i kome, uzima za greh (možda je trebalo da nedelju dana svog života zaveštam Šapcu i Mijuškoviću besplatno, ili šta?), hajde i to što bi koleginica Aleksandra mogla da se uvredi što je proglašena muškarcem, ali zašto li je treća članica našeg malog žirja nazvana „paravanom“, to već prevazilazi našu pamet…

Dobro, ali ko je uopšte taj nadobudni nabeditelj Mijušković, izuzev što je niko i ništa? U prethodnoj svojoj inkarnaciji bio je dopisnik Politike iz Šapca, pa je prilježno izveštavao o gradu izvan režimske kontrole kao o leglu svakojake političke i ostale sablazni. Okej, i to je rutinski oblik preživljavanja njegove vrste. Ako, međutim, tragamo za najzanimljivijim detaljem iz njegove egzekutorske biografije, moraćemo još malo u prošlost, skoro u sam osvit naprednjačke ere. Tu ću u ovu priču morati da uvedem ličniji ton, jer će nam se putevi ukrstiti na vrlo živopisan način.

Sedam godina (2006-2013) ispisivao sam kolumnu za nedeljni Dnevnik, iz sedmice u sedmicu, trista i kusur puta, za smešne pare, verujući odnekud (toliko sam, eto, bio naivan!) da treba da dam svoj skromni doprinos tome da u mom i našem gradu izlazi nešto što će biti najbliže novinama što se s tim ljudima i u tom okolnostima moglo postići, a novine su, znate, ono što precizno kaže jedna stara reklama: „sadržaj, stil, stav“. A onda je, trange-frange mućkama kojih je nedostojno i setiti se, Dnevnik pao u ruke nekom šabačkom velemlekadžiji koji je imao snažnu želju da se preporuči nadirućim naprednjacima, a koji tada barem Pokrajinu još nisu držali. Mlekadžija je u kaznenu ekspediciju u udaljeni i egzotični Novi Sad poslao svog lokalnog baštenskog patuljka Mijuškovića. Veruje se da ga je kupio na šabačkom vašaru, gde je ovaj čamio zaturen između drvenog magareta i staklenog fiće. Kako god, kada se pojavio u Dnevniku jedne subotnje večeri i doslovno s preloma skinuo moju kolumnu (kao i onu Đorđa Randelja), moje kolege u Dnevniku bile su tim cenzorskim postupkom bez presedana toliko konsternirane da su zanemele od šoka, što ih je sprečilo da protestuju, da se suprotstave, da objasne navalentnom baštenskom mobilijaru da se novine ne prave tako najkasnije još od 1947: niko, dakle, nije rekao ništa. Ni tog dana, ni sutrašnjeg, ni bilo kojeg od sledećih nekoliko hiljada dana. Njihova se unutrašnja drama – kako joj ime lepo kaže – odvijala duboko u unutrašnjosti, gde je ostala zaključana do dan-danas. Štaviše, gaulajter iz Šapca nije se baš predugo zadržao na tom mestu, ali ni njegov odlazak iz Dnevnika ovima nije razvezao jezike. Možda biste zbog toga pomislili o njima nešto ne baš sasvim laskavo, ali ja mislim da su samo i dalje paralisani šokom. Razumljivo je to, jedva da je prošlo sedam godina. Čim se malo povrate od prvog šoka, progovoriće. Do tada, njihovi životi stoje: ne jedu, ne spavaju, ne prave novine (ovo bi se – to jest, da ne prave novine – već moglo dokazati), godine prolaze, laste im ne dolaze, ne mirišu im zumbuli, sve u svemu užas praznine. A Mijušković se vratio u šabačku zavetrinu, čekajući da opet zablista. Kanda je dočekao.

Mehanizam blaćenja ljudi i rastakanja institucija od tada je na razne načine usavršen, ali bilo bi nepravedno zaboraviti one koji su mu udarali temelje, makar i u svojstvu egzekutora. Kakve su temelje postavili, tako im to i fercera. Dakle, stvar funkcioniše ovako: ako nekome treba da se, recimo, usereš u novine, upotrebiš Mijuškovića. A ako treba da se nekome usereš, recimo, u pozorište, opet upotrebiš Mijuškovića. Ako, pak, poželiš, da se nekome usereš u galeriju, i tada važi isto: poslužiš se preostalom zalihom Mijuškovića. Njegovo je, dakle, useravajuće dejstvo širokog spektra, iza njega ostaje teško izbrisiv trag na svim površinama, hrapavim ili glatkim, suvim ili mokrim, ali da ne bude zabune: nije Mijušković u ovoj radnji useravajući subjekt. Mijušković, naime, nikada nije nikakav subjekt. Nije, doduše, ni objekt. On je samo ono što oni koji na njega delegiraju uzurpirano parčence društvene moći mogu da po želji i nahođenju upotrebe na svim onim mestima u koja je potrebno nekome se usrati. On, dakle, ne vrši radnju, nego se radnja vrši kroz njega. To jest njime. Ili je, ako hoćete, on sam radnja.

U tom smislu, on je manje ime konkretne osobe, a više generički naziv jednog hemijskog procesa sa neprijatnim nuspojavama.

(Autonomija)