Da li je ikoga zaista iznenadilo i začudilo ono što se dogodilo prilikom posete delegacije Sabora Republike Hrvatske Skupštini Srbije? Ima li ikoga ko nije prespavao prethodne godine i decenije, a ko nije mogao sasvim lako da zamisli upravo one scene koje su se i dogodile: Vojislav Šešelj i njegovi neopisivi, neprispodobivi, u bilo koju civilizacijsku normalnost neuklopivi saradnici kidaju i gaze hrvatsku zastavu, a zatim obasipaju delegaciju Hrvatske salvom uvreda? Pa se još hvališu time okolo u formi zvaničnog stranačkog saopštenja, tek da ne bude da je neko nepažnjom propustio zabavu?

Da li se, dakle, uopšte može nazvati „incidentom“ nešto što je zapravo sasvim očekivano, gotovo pa neizbežno? Nešto što ne može biti sprečeno nikako osim tako što bi oni koji nameravaju da sprovedu svoju zamisao u njoj bili adekvatno, na vreme, i u skladu sa zakonom sprečeni? Da li je, samim tim, iko odgovoran mogao da se osloni na popularne bajalice tipa“neće valjda“, ili se od jedne države ipak očekuje nešto više od takvog haj-nehajnog diletantizma?

Da li je, drugim rečima, za ono što se dogodilo odgovoran isključivo onaj ko inače sve češće deluje kao da ne odgovara za svoje postupke, ili tu ima i odgovornosti onih koji ga godinama već puštaju da vileni Srbijom i srpskim javnim prostorom kao nekakav lutajući metak, pa koga pogodi – pogodio ga je, šta da se radi?

Možda je sve ovo iz prethodnih pasusa sasvim dovoljno upitnih rečenica za jedan tekst. Sada je vreme za tvrdnje, ne proizvoljne, nego bazirane na suvoj prozi činjenica. Najviši državni funkcioneri Srbije, predsednik Republike, predsednica Vlade, predsednica Skupštine, osudili su „incident“ i izrazili žaljenje što je hrvatska delegacija prekinula boravak u Srbiji.

Naravno, predsednik Aleksandar Vučić ne bi bio onaj koji je da nije izraze žaljenja izobilno nafilovao poslovičnim vajkanjima i drugim formama lova u retoričkom mutlaku iz kojih nekako proizilazi da smo „mi“ prave žrtve ovog blamantnog sleda događaja, a da gosti iz Hrvatske ionako ne bi trebalo da se mnogo gorde i ibrete, jer ovo ipak nije ništa prema onome šta smo sve „mi“, sa posebnim naglaskom na „ja“ (A. Vučić, naime) morali da istrpimo, pa se nismo pokupili kući pre vremena.

Elem, ništa novo: svako ko se nada da će Vučić ikada u životu, bilo kojom prilikom koja bi to zahtevala, izreći poštenu i čestitu ljudsku rečenicu koja neće odmah biti anihilirana ciničnim relativizacijama i samosažaljivim pasivno-agresivnim zanovetanjem, nepopravljivi je optimista – ili, pre će biti, utopista.

Šešeljev bizarni performans (koji, zanimljivo, izgleda da niko nije ovekovečio kamerom, mikrofonom ili bar fotoaparatom, što jeste pomalo neobično; ipak, svi su, na osnovu iskustva, odmah poverovali Šešelju koji nije izdržao da se ne pohvali, podsećajući tako na jednu od najčuvenijih ovdašnjih poslovica) zapravo je logičan i očekivan, ili bi to morao da bude, ne samo zbog svima nama zajedničkog dugogodišnjeg iskustva s njim i primercima koji ga okružuju, nego i zato što je sve vodilo k njemu.

Otkad se vratio iz pritvorske jedinice u Sheveningenu, brzo zamenivši navodnu oronulost na obali Severnog mora za čilu i prpošnu drugu mladost u otadžbini, Šešelj ne prestaje da izvodi verbalne i neverbalne lupinge, podsećajući zaboravne zašto su ono devedesete bile toliko gadne već i sa stanovišta mentalne i moralne higijene.

Vlast sastavljena mahom od njegovih nekadašnjih bliskih saradnika u početku je s nelagodom pratila njegove aktivnosti trudeći se da mu ne skreće pažnju i da izgleda mrtva, a onda se sasvim opustila – najkasnije onda kada je shvatila da s njim može da napravi slatku, malu interesnu simbiozu.

Upravo je u takvom stanju dočekana pravosnažna presuda Šešelju u Hagu. Mada to po ponašanju kako vlasti tako i većeg dela političke javnosti to nikada ne bi moglo da se kaže. Sada je Šešelj osuđeni ratni zločinac; u Skupštini se lome koplja oko toga znači li ili ne znači to da bi po zakonu sada mandat Šešelju mogao (morao?) da prestane zato što je osuđen na višegodišnju robiju?

Šta god da zakon kaže, jasno je da sa Šešeljem Srbija, zapravo njena vlast, ima neki prilično krupan i nerazrešiv problem, mada to ne bi priznala ni slučajno, ni greškom. Naime, ako je Šešelj osuđeni ratni zločinac, ko su i šta su onda oni koji su mu „čuvali stražu“ onih strašnih i mračnih godina? A baš ti i takvi ljudi su danas u Srbiji sve, i za sve se pitaju. I kako sad da oni usmere reflektore na Šešelja i ono za šta je osuđen, a da tako istovremeno ne skrenu pažnju na vlastite „rane radove“?

E, zato Šešelj prolazi „lišo“ za sve što naumi, jer vladajuća struktura sastavljena od njegovih i Miloševićevih nekadašnjih pitomaca ništa bolje od strategije benevolentnog, gotovo pokroviteljskog ignorisanja nije još smislila, niti ima naznaka da smišlja. Mada deluje groteskno zalutalo u današnje vreme – ne što bi danas bilo sadržinski „bolje“, nego zato što se bitno promenio stil ophođenja sa prijateljima i protivnicima u politici – Vojislav Šešelj je dobio doduše epizodnu, ali kreštavo napadnu rolu u surovom ekosistemu današnje političke Srbije.

Kao nekakvo političko strašilo „za po kući“, Šešelj, doduše, uglavnom nije projektovan za pokazivanje pred gostima. Ali, šta da se radi kad Šešelj baš voli goste? Ko bi imao „herca“ da ga u tome spreči, da mu to zabrani? Zar oni koji i dalje dobro znaju i pamte da ih je sve on „izmislio“ i da bez njega verovatno ne bi za njih niko znao ni u susednom soliteru?

I tako je hrvatska delegacija na neki način bila kolateralna šteta nespremnosti zvanične Srbije da se ozbiljno i stvarno suoči ne toliko sa Šešeljem u Šešelju, koliko sa Šešeljem u sebi. A ovaj izvorni Šešelj to dobro zna, i čvrsto je rešen da svoju ulogu morbidnog pajaca odigra do kraja, do spuštanja zavese.

(Slobodna Evropa)