Ovaj tekst nastaje u petak, sutra je subota, takozvani dan D kada će u Beogradu režim i opozicija (ili, šire, nezadovoljni građani) tobože odmeriti snage… nejasno je u čemu tačno. Ali, osim što je nejasno u čemu, još je nejasnije kakvog tu odmervanja uopšte može biti? Odmeravanje zvuči kao vrsta takmičenja, nešto kao trka, a gde ste još čuli da se, recimo, utrkuju zdrav dvadesetogodišnjak na steroidima i starac sa drvenom nogom? Koja mu je, noga, pri tome oduzeta i ritulno spaljena? A baš tako nekako izgleda vasceli tzv. politički život zasnovan po sociopatskim merilima jednog nezrelog, iskompleksiranog narcisa koji je – što već nije njegova, nego naša krivica – sticajem zapanjujuće idiotskih okolnosti došao u priliku da celu jednu zemlju potčini svojim tripovima.

Iz ugla ovog autora, nije ovde pitanje ko će „pobediti“ u jednoj em groteskno neravnopravnoj borbi, em borbi koja se ni inače ne može odvijati na ovakvim poprištima i na ovakav način. Jer to, naposletku, nužno deluje kao pristanak na varvarska i huliganska pravila igre koja je nametnuo sociopatski uzurpator i besramni otmičar cele jedne zemlje. Naravno, sad kad smo već tu gde smo se obreli, nema nam druge nego izaći i pokazati svaki razuman i legitiman otpor kriminalnoj kliki, jer je to pitanje em opstanka em samopoštovanja. Ali ono što mene fascinira i ovog petka i mnogih prethodnih petaka otkad Ovo upravlja Srbijom, jeste nešto, priznajem, pomalo naivno; a opet, ko smo i šta smo ako tu naivnost, zapravo čestitost, izgubimo? Moje do detinjastosti naivno pitanje, dakle, glasi: kako je moguće da to stvorenje ama baš ičega nije sramota? Zar ne zna i zar ne vidi da nas je ipak mnogo koji jasno vidimo tehniku njegovog ionako prilično banalnog i bednog šibicarenja?

Evo kako to sasvim konkretno izgleda, na aktuelnom primeru ovonedeljnih masovnih političkih manifestacija. Taj besramni, nihilistički amoralni licemer danima se već junači i gromoglasi o tome koliko je „njegovih“ mnogo, a koliko je „naših“ malo. Okej, to je u prirodi političkog nadmetanja, a najbizarnije od svega je što – drugo je sad pitanje kako je i zašto do toga došlo – „njegovih“ i dalje objektivno ima više, naročito ako im pridodate neznavene, uplašene i pasivne. Tako gledano, on baš i nema razloga da to veštački naduvava i nasilnički frizira, ali, eto – ne može da izdrži: čitav mu je „opus“ sagrađen na političkom nitkovluku i nasilništvu, pa zašto sad da se menja? Ono, kao džeparoš koji sticajem okolnosti i bez svoje prave zasluge upadne u krupne poslove gde se obrću milioni, i to oprani i legalizovani, ali ipak ne može da odoli da ne pomažnjava novčanike sirotinji u prepunom busu, za vajdu od sto-dvesta evra.

Iako, dakle, za tim (još) nema „objektivne“ potrebe, uzurpator ne može i neće protiv svoje naravi, nego gazi posred leja uništavajući ih blatnjavom bakandžom, mada je odmah pored betonirana staza, čak i kraća. Zato njega i negove nije sramota da u dovlačenju, mobilisanju i uopšte regrutovanju uplašene i zbunjene podaničke raje, odavno lišene svakog samostalnog, daljincem nenavođenog političkog stava, raje zavisne od korice hleba koju joj tobože on daje (tobože, jer ništa od toga nije njegovo nego je naše, zajedničko, i ništa od toga on nije čak ni delićem stvorio, pošto je celog svog besmislenog veka parazit) upreže sve zajedničke resurse, besplatno ili ispod svake realne cene, upotrebljava autobuse i ostalo, arči silne neprivatne novce, traći bezbrojne sate propalog rada i zaludnog života bezbrojnih hiljada ljudi, od kojih mnogi, i to nikome nije tajna, uopšte ne žele da budu tamo, samo se ne usuđuju da odbiju poslušnost. Pa nije ni on tako mahnit da sve to ne zna, ali igleda da mu to uopšte ne smeta?!

No, čak ni to nije najstrašnije, to kako zloupotrebljava ljude i sredstva ove zemlje, države, društva. Jer je strašnije kako ono što rado dopušta sebi, debelo preko mere legalnog i legitimnog, aktivno ometa i zabranjuje drugima, koji ne mogu da čine ni ono što je sasvim legalno i legitimno: da za svoje novce, pod normalnim tržišnim uslovima, zakupe prevoz do Beograda za svoje pristalice. Kojih, naposletku, može biti malo ili mnogo, ali barem znamo da je ama baš svaki i poslednji od njih tu sopstvenom voljom i odlukom, na vlastiti trošak i rizik. Vabeći protivnike i suparnike na trku, za sebe Uzurpator, dakle, rezerviše poziciju zdravog dvadesetogodišnjaka, a drugoj strani prepušta ulogu kljastog starca, ali mu, gle, ni to nije dovoljno, nego starcu još krade drvenu nogu, pa je spaljuje u kaljevoj peći, trijumfalno se smejuljeći!

Eto, to je ta gorda tipčina, taj junak naših dana, sa time se ova zemlja suočava, pokušavajući, za početak, da prevaziđe nevericu, pa onda neprijatnost i gađenje. Imala je Srbija, istorijski gledano, verovatno i gorih vladara od ovog, ali nije imala sitniju i ništavniju ličnost ni kao monarhija ni kao republika ni kao ovo treće, ovo što je sada, a čemu se ni ime ni svrha ni priroda ne zna, jer još samo malo fali do tačke bespovratnosti, kad će sasvim poprimiti obličje i karakter svog Uzurpatora.

(Autonomija; naslovna fotografija: Filip Petronijević)