Jedno od opštih mesta vulgarnog marksizma je pojednostavljena priča o „bazi“ i „nadgradnji“: baza je materijalna osnova života pojedinca ili kolektiva – hrana, voda, odeća, obuća, stambeni prostor etc. – a „nadgradnja“ je ono duhovno: kultura, umetnost, filozofija… Pouka tog narativa je da se „ne može filozofirati praznog stomaka“, to jest, da društvo kao celina (a ne tek privilegovani slojevi, čašćeni sitom dokolicom) mora prvo da zadovolji (i to ne u jednom svetlom trenutku, nego u kontinuitetu!) svoje osnovne potrebe, one „bazne“, i to na što višem nivou, pa će onda i ona „nadgradnja“ procvetati…

Hajde sada da pokušamo da primenimo ovaj metod na priču o vakcinaciji. Šta se dešava? Srbija je, bar za sada, obezbedila iznenađujuće mnogo vakcina za svoje građane, ako njihov broj uporedimo sa stanjem u okolnim zemljama, pa i u najvećem delu Evrope. Nećemo ovde ulaziti u sitna crevca tipa kakve su to sve vakcine, jer znamo da ima i onih (štaviše, najbrojnije su) koje na našem matičnom kontinentu još nisu ni verifikovane za bezbednu upotrebu. Ali, teško da veliki broj naših građana ima problem s tim: na svakovrsnu „kinesku robu“ smo navikli, a i mnogi, iz tzv. ideoloških razloga, ionako više veruju bilo čemu što dolazi iz neznanih dubina Unutrašnjeg carstva, nego iz zle Evrope ili ne daj bože Amerike „koja nas je bombardovala“.

Drugim rečima, tzv. Vučićev režim je sa solidnim uspehom obezbedio „bazu“, i to valja prvo konstatovati, pa onda tek krenuti u istraživanje kako i zašto se to uopšte dogodilo. Međutim, uprkos tom uspehu, proces imunizacije (dakle, vakcinacije) sve više zapinje i preti da se pretvori u debakl koji nas može jako skupo koštati, u svakom smislu.

Šta se, dakle, dogodilo? Odakle taj zjap, nesklad, disonanca? E, tu opet ima posla za starog, dobrog Marksa u primenjenoj iliti vulgarizovanoj verziji, kakva je bila neka vrsta dežurnog ideološkog folklora realsocijalizma: došlo je do neusklađenosti između „baze“ i „nadgradnje“. Baza u vidu dovoljnog broja vakcina je tu, ali nadgradnja u vidu prosvećenosti tzv. običnog čoveka koji bi trebalo da prevaziđe atavističke otpore i strahove, debelo zaostaje. Zvanična verzija te, štulićevski rečeno, „gomile nesklada“, u samoljubivo-samosažaljivoj interpretaciji našeg Pantokratora glasi otprilike ovako: „činim sve što mogu u najboljem interesu Voljenog Naroda, ali šta vredi kad sam nasledio ovu masu pretežno sastavljenu od neprosvećenih, sujevernih, jako kontaminiranih a slabo pismenih!“

Nije uopšte sporno da „masa“ jeste dobrim delom takva, ne samo u Srbiji. Takođe, nema posednika vlasti koji se ne bi mogao vajkati da je „nasledio“ tako problematičan elektorat… To je, dakle, slično, kroz vreme i prostor. A gde je razlika? Prosvećena (i prosvetiteljska, samim tim i emancipatorska) vlast čini sve što joj je dostupno da neprosvećenost suzbija, da – ne samo u doslovnom smislu – svoj narod opismenjava, da ga priprema za apsorbovanje složenosti savremenog života. Antiprosvetiteljska vlast, naprotiv, ne samo da utvrđuje nego i produbljuje zatečeno stanje: njoj nije potreban sumnjičavi i samosvesni građanin, nego pokorni podanik. To što se taj podanik naizgled gica i džilita, recimo tako što odbija da primi vakcinu, ne znači da je slobodan, naprotiv: činjenica da nije opremljen da razume koje su neuralgične tačke dostojne građanske pobune (recimo, despotski i uzurpatorski način upravljanja državom i kontrole nad društvom), a šta tek normalna procedura civilizovanog života (kao vakcinacija), samo ga dodatno čini taocem, lakom metom i permanentnom žrtvom onih koji vrlo srećno parazitiraju na njegovoj beslovesnosti, iliti „nedostatku svesti“, da se opet poslužimo nostalgičnom terminologijom sa časova marksizma.

Iznova: šta sve ovo znači u „vakcinalnom“ kontekstu? Ako imate političku scenu strukturisanu kao danonoćno orgijanje agresivnih primitivaca koji samo slave Vođu i bacaju se kamenjem na sve koji pokažu naznaku kritičkog mišljenja, a kamoli ambicije da konkurišu Nedodirljivom, ako imate nauku i akademsku zajednicu gde drmaju režimski protežirani (a neretko u toj kuhinji i proizvedeni) šarlatani, opsenari i doslovni mućkovi (tj. ljudi koji se lažno predstavljaju), ako medijskom scenom vladaju tabloidi i parapolitička estrada, dežurni zaverolozi i živopisni idioti opšte prakse zaduženi za sluđivanje i dezorijentisanje onih koji se lako zavedu za Goleš planinu jer su ionako na krhkim saznajnim temeljima izgradili sve „poglede na svet“, zašto se onda čudite da je te ljude naposletku teško ubediti u nešto tako jednostavno i racionalno kao što je potreba za vakcinacijom?

Pošto ništa od stvarnih društvenih procesa ne razumeju, ne zato što su „glupi“ nego zato što nisu stekli aparaturu za razumevanje (to je kao sa pismenošću: možete biti i veoma inteligentni, ali ako niste naučili da odgonetate slova u knjizi, ne možete pročitati „Rat i mir“!), mnogi lako padaju na sve moguće teorije zavere, pa tako i na „antivakserske“ fazone upravo zato što u njima vide nepostojeću „složenost“ i „dubinu“, nešto što je iza pojavnog sloja stvari. I „Vučić“ i razni vučići ovog sveta na skoro detinjem poverenju upravo takvih izgradili su postolja na kojima sede, a sada se najednom čude što su to, gle, detinjasta bića koja ne veruju u ono što postoji, a veruju u ono što ne postoji. Pa, da oni nisu takvi kakvi jesu, vi ne biste bili tu gde jeste! Vakcinisani ili nevakcinisani.

(Autonomija)