Kada autokratski režim uđe u mahnito-dekadentnu fazu, odjednom se namnože njegovi disidenti i otpadnici, što oni koji svesno beže s opasno zaljuljanog broda, što oni koji su se pukom nepažnjom okliznuli na palubi i fljusnuli pravo u more, pa sad nastoje da svoj slučajni okliz predstave kao hrabar skok u ajkuline čeljusti. Sećaju se mnogi od nas, tako je bilo kad je potkraj osamdesetih „padao komunizam“, pa je najedared svaka šuša (kojoj je koliko do juče virila crvena partijska knjižica iz džepa) stala javno da šutira tu već dobrano mrtvu kljusinu kojoj je koliko do juče pokorno skidala šešir izdaleka, a tako beše i potkraj devedesetih, kada je ideološki eklektični i bizarni, a u praksi zločinački Miloševićev režim ušao u otvoreno ludačku fazu, nakon kakve nije moglo uslediti ništa drugo nego pad: najednom je čak i mnogim njegovim insajderima bilo lakše izaći iz te priče, sve nastojeći da se po mogućnosti zaboravi da su ikada i bio u njoj, nego lojalno ostati unutra do kraja.

Bog zna zašto li sam se svega ovoga poprisećao razmišljajući o (za sada?) aktuelnom ministru kulture i informisanja u Vladi Republike Srbije, građaninu Vukosavljević Vladanu? Režim kojem ovaj donedavni anonimus formacijski pripada, doduše, takođe je uveliko u mahnito-dekadentnom modusu, ali to ne znači nužno i da mu je blizu kraj (kao u prethodno navedenim i mnogim drugim slučajevima), jer ovaj režim zapravo i nema faze – takav je od prvog dana. Zato ovde nema toliko posla za političke teoretičare i praktičare, koliko za psihologe: prosto, jedan lični režim prirodno liči na onoga koga oličava, verno reprodukuje njegove osobine. Na drugima je samo da se opredele jesu li unutra ili napolju. Vukosavljević je, on valjda zna zašto, pristao da bude unutra. Sada se čini da polako isklizava ka izlazu, ne toliko svojom voljom, koliko po neminovnom sledu stvari: učinio je jedan pogrešan korak, po svoj prilici apsolutno nesvestan da ga čini, odnosno da će njegovo sasvim marginalno soliranje imati ozbiljne konsekvence. I sada je njegovo političko odstranjivanje samo pitanje tajminga i tehnike.

Povod celoj fertutmi je, spolja gledano, začuđujuće banalan: na jednoj je tribini Vukosavljević izrekao nekoliko prilično stereotipnih rečenica na račun reality show pošasti, što načelno i nije nešto što ne biste očekivali od jednog ministra kulture. E sad, način, rečnik i vrsta argumentacije koju je tom prilikom demonstrirao, a koji ponajviše podsećaju na uzrujano ibrećenje kakve ostarele igumanije iz nekog manastirčića na kraju sveta (Skarednosti! Psovke! Seks!), ne bi trebalo da su iznenadili bilo koga, jer potpuno odgovaraju civilizacijskom i ideološkom profilu ministrovom, odnosno „setu vrednosti“ koje on zastupa, a koji se pak uklapaju u profil tvrdokorno konzervativne desnice manje-više bilo gde na svetu. A ni to valjda nije nikoga iznenadilo, jer se čovek nikada nije ni predstavljao kao nešto drugo i drugačije?

Usledila je, međutim, rafalna paljba po ministru, i to ona koja se u militarnom žargonu zove friendly fire: paljba, dakle, iz same Vlade i sa drugih visokih režimskih instanci. Pretpostavljam da se V. V. ispočetka našao u čudu, jer je mislio da se rogoborenjem protiv takvih banalnosti kao što su „rijalitiji“ nalazi na bezbednoj teritoriji. Zaboravio je, međutim, da je time stao u tanjir iz kojeg se vrlo bogato hrani ekipa najvažnijih lojalista i saveznika ovog režima, kao i sam režim. Da se nakon neopreznog izleta i javnih packi koje je dobio posuo pepelom po glavi možda bi mu i bilo oprošteno – Pantokrator voli „grešnike“ slomljene kičme, jer su takvi najlojalniji i najzahvalniji – ali on to nije učinio, ili bar ne na način koji bi zadovoljio One Koje Treba. Hoće li zbog toga dobiti svileni gajtan? Iskreno: ne znam. Još iskrenije: nije me ni briga.

Ima tu drugi fenomen koji okupira moju pažnju. Bilo je dovoljno da Vukosavljević „izlane“ nešto – ma koliko to, realno, bilo sasvim banalno, sporedno i nevažno – što nije baš sasvim po volji Vučiću i kamarili, i da se ne pokaje ritualno zbog toga, pa da pokupi silne simpatije i pohvale dela „antirežimske“ javnosti, koja samo što ga nije hirotonisala u Velikog Emancipatora, ako ne i budućeg kandidata za ministra kulture kad se „naši“ (jednog lepog dana, a možda i nešto pre) povrnu na vlast. E, taj olaki zaborav i ta politička i intelektualna jeftinoća, to je ono što ubija svaku nadu da će ovde ikada biti bolje. Jer, ako su nam ovakvi (slučajni i još uvek eventulni) otpadnici od režima nada i uzdanica, ili barem sojuznici, onda hvala lepo, ne moramo ništa ni da menjamo!

Poenta je u ovome: likovi kao Vukosavljević su lek gori od bolesti; elem, nešto kao „Dveri“ među strankama. Lepo je što on nije – ili nije sasvim, ili nije više – bespogovorni poslušnik neke partije ili nekog čoveka, ali to šta on nije daleko je manje važno od toga šta on jeste: zagovornik ultrakonzervativne kulturno-identitetske politike koja je u tom smislu „pretvrda“ čak i za dominantan ukus režima sastavljenog od prekaljenih radikala i miloševićevaca!

Srbija, srpska kultura i srpski mediji skrojeni i ustrojeni po meri i nazorima takvog Vukosavljevića ne bi bili ništa bolji od ovoga što već imamo, naprotiv, u nekim bi ne baš nevažnim aspektima bili i gori, beznadežniji, otužniji, provincijalniji (ma koliko to optimistima izgledalo nezamislivo). Nemoguć je dobar i ispravan izbor između „vukosavljevićevske“ i „pinkovske“ kulturne paradigme: obe su samo dva lica jednakog užasa banalnosti i praznine.

(Autonomija)