Španski kralj došao je u Valensiju, u epicentar velike nesreće koja je pogodila njegovu zemlju. Iako teško da može biti bilo kako odgovoran za jednu poplavu, morao je znati da mu unesrećeni ljudi neće baš blicati: umesto toga, vređali su ga, pljuvali, gađali… Stoički je to podneo.

Nadrikralj kvazirepublike Srbije nije našao za shodno da se ukaže na mestu na kojem nije prirodna nepogoda nego kriminalni nemar i nemarni kriminal u režiji njegove države u trenu pobio četrnaestoro ljudi. Valjda je zaključio da mu ne bi baš odgovaralo da ga povezuju s tim, hm, neprijatnim događajem, pošto on sebe povezuje isključivo s prijatnim događajima, a i cela je njegova vladavina jedan neprestani prijatni događaj. Osim za one neprijatelje naroda i države kojima je neprijatno kada je prijatno.

Tavoreći u nekom od svojih budžaka, Vučić je poslao svoju najistaknutiju poslugu na najužasniji zadatak njihovih života – bar ako je u njima ostalo nešto ljudskosti. Iako je to odsustvo kukavičko i sramno, priznajem da sam u nekom trenutku pomislio: pa, možda je i bolje tako. Gledanje njegovog samosažalnog lika bilo bi dodatna uvreda za sve. Bilo bi, dakle, dobro da se Vučić neko vreme kloni Novog Sada. Možda neko duže vreme. Možda neko sve vreme.

Pa ipak, nije izdržao ni nekoliko dana. Nije posetio unesrećeni grad i njegove žive i mrtve žrtve, ali je zato posetio kriminalne bande uličnih razbijača na iznajmljivanje, koje već dugo imaju ekskluzivni ugovor s njim i rade za njega sve najprljavije i najpodlije poslove, inscenirajući nasilje prema javnoj imovini u izvedbi antirežimskih demonstranata, iako je svima dobro poznato i ko su i šta su i šta i za koga rade. Pa je Vučić došao u radnu i poslovnu posetu kriminalnom štabu, da ohrabri – uz malo prigodnog cirkusiranja patriotizma – svoje šturmtrupe, jedan od osnovnih stubova njegove vladavine. I nije to, kad pogledaš, ništa neobično: njemu je baš tu i bilo mesto.

Ali, nije Vučić jedini koji zna da bude tamo gde normalnom nije mesto i vreme, ali ne zna da bude tamo gde bi normalan bio. Vučević Miloš, premijer i ustavno prvi čovek zemlje, a stvarno jedan od bizarnijih i bezobzirnijih paževa, istini za volju, pojavio se na mestu zločina, ali je i brzo ispario, i to ni manje ni više nego u pravcu – Kine. E ne bi li potpisao još neki ugovor s „uglednim kineskim konzorcijumom“ koji će nam sutra ko zna šta graditi i ko zna šta srušiti. Da li je uopšte moguće da u nekome obitava toliko nedostatka dobrog ukusa i osnovnih ljudskih obzira?

Sve je to još bolesnije jer je Vučević Novosađanin. Sve je to još kriminalnije, jer u vreme tzv. rekonstrukcije železničke stanice nije bio portir u fabrici kisele vode nego gradonačelnik Novog Sada.

A mi možemo ali i moramo, za sada, možda samo jedno, ali to jedno nije tako malo kako nekome izgleda: da ni na tren ne zaboravimo da ovo što se u Novom Sadu dogodilo nije nesreća, nego zločin. Kao i toliko toga drugog što su počinili ti ljudi. A za zločin se odgovara, vrlo teško i vrlo konkretno, srazmerno njegovoj težini. Znaju oni to dobro, zato i prave ovaj kermes. Ako im to prođe, onda smo mi mnogo krivlji od njih.

(Danas/foto: Autonomija)