Sigurno ste već videli taj grafit, jako popularan ovih dana: „Novi Sad nije Žitorađa“. Svako ko je ikada boravio u oba mesta već će i najpovršnijom komparativnom analizom ustanoviti da je tvrdnja sa zida nedvosmisleno tačna, to jest da Novi Sad uistinu nije Žitorađa. Čak ni ne liči, osim možda ponegde po rubovima. Naš problem je u tome što je time obavljen tek lakši deo posla, dakle ustanovljavanje šta Novi Sad nije; teže je, a i mnogo važnije, ustanoviti šta Novi Sad jeste.
Do tada, hajde da se još malo zadržimo kraj onog zida. Povod grafitu je svima znan. S druge strane, kada nam je, na primer, na tvrđavu dolazio Steven Patrick Morrissey, nisam primetio grafite tipa „Novi Sad nije Manchester“, mada bi i oni sadržavali nesumnjivo tačnu tvrdnju… Morrissey, doduše, odavno ne živi u rodnom mu Manchesteru ali, hej, pa ni Ražnatović Svetlana – jer o njoj se, dakako, radi – odavno ne živi u svom rodnom pitoresknom mestašcetu.
Kako god, sa grafitom i bez njega, u čemu je problem glede nastupa Ražnatović Svetlane na novosadskom Trgu slobode, a u sklopu dočeka tzv. srpske, pravoslavne, julijanske etc. nove godine? Zašto jedan deo građanki i građana to doživljava kao estetsko-etičko-političku provokaciju, uvredu, poniženje, čak i svojevrsni simbolički „okupacijski“ akt?
Kada govorimo o tako nečem, možda je najpoštenije prvo odrediti sopstvenu poziciju. Da li je za mene ovaj događaj nešto čemu se veselim, ili sam ravnodušan, ili je to za mene neka vrsta uvrede i poniženja? Ovo prvo svakako nije slučaj, drugo bi bilo najtačnije u nekim drugačijim okolnostima, ali u ovim u kojima živimo, biće da je ono potonje najbliže mom osećaju za filing, što bi rekla narečena produhovljena estradna umetnica. Pa ipak, to me ne dovodi u blisku korelaciju s onim grafitom i onim što on (može da) simbolizuje; u takvoj bih se, odveć bliskoj korelaciji osećao neudobno i neprijatno. Nije tu, dakako, ni važan ni sporan grafit po sebi, nego izvestan kulturno-politički kompleks koji je implicitno, ali neodvojivo, upisan u njega.
Ako, dakle, pripadate onoj grupi ljudi koja je postiđena i ponižena „simboličkim overavanjem“ teritorije glavnog gradskog trga od jedne takve osobe-simbola, veoma je važno da se vidi šta vas tačno nagoni na takvo osećanje? Da li je problem u tome što je ta osoba „iz Žitorađe“, pri čemu je mučena Žitorađa ovde metonimija neke seljačko-gedžovanske zaostalosti, primitivizma, razdrljenosti i ne-znam-već-sve-čega, a čega se ritualno grozimo po salonskim visokoplafonskim stanovima u radijusu od kilometar i po oko Banovine? Ako je to, imam sledeće pitanje: a šta bi bilo da na trgu treba da nastupi neko iz Čada, Ekvatorijalne Gvineje ili Laosa? A tamo, po svim tim trećesvetskim čađavim haosima, verujte mi, ima mnoooogo gorih zabiti od Žitorađe… Pa ipak, osećanje „političke korektnosti“ i strah od etikete rasizma sprečili bi nas da besnimo po tzv. društvenim mrežama i pišemo grafite tipa „Novi Sad nije Novi Čad“, zar ne? I zato ćemo u takvim slučajevima biti fini, a kulturrasizam ćemo primenjivati samo na osobe i krajeve koji su nam inherentno dovoljno bliski da se njihova Drugost vidi samo u našim očima…
Šta je druga sporna stavka kod Ražnatović Svetlane? Ona je pevačica prezrenog žanra koji okvirno nazivamo turbo-folk, a o kojem mi „urbani“ ne mislimo ništa dobro… Odmah ću se i tu izjasniti: nisam toliko „emancipovan“ kao najnoviji talas kulturoloških pomodara, koji je odjedared detektovao neke strašno duboke dubine u turbo-folku, bilo da je Svetlanin, Karleušin, ili ne znam čiji; naprotiv, držim da je to mahom smeće. Taj kvalifikativ, ako mene pitate, obuhvata i ceo poznat mi opus dotične (žito)građanke. Da ga baciš u otvoreni kosmos, odmah bi proizveo crnu rupu. Da li je, međutim, moj – vaš, bilo čiji – muzički ukus i estetsko poimanje sveta dovoljno da delegitimizuje nečije pravo na javni nastup, bilo kada, bilo gde? Znamo dobro da nije, niti treba da bude.
Odakle god ona bila i šta god pevala, Ražnatović Svetlana meni nije sporna zbog toga, ali mi je i te kako sporan vrednosno-politički kontekst koji ona snažno i nedvosmisleno simbolizuje, i to sasvim svesno; da nije svesna toga, do sada bi već našla načina da se od njega distancira. To jeste kontekst mafijaške, maroderske, ratnoprofiterske potkulture, i ona se s tim kontekstom ne identifikuje samo zbog braka s famoznim Arkanom – koji, makar i malo nategnuto, možemo ipak da tretiramo kao njihovu privatnu stvar – nego i zbog koječega u čemu je sudelovala ili čemu je bila „mirođija“ i pre, a osobito posle toga. E, to je ono skrnavo u ideji da takva osoba simbolički osvaja Agoru ovog grada, ali onda to tako treba i reći, a ostaviti se trica i kučina. Uostalom, da li bi bilo u redu što je sve to što inače jeste, samo da je rođena u Betaniji, i da peva pank ili operske arije? Manimo se, dakle, Žitorađe, „seljakluka“, turbofolka, ovoga, onoga… Svaki pokušaj te vrste dovodi vas u paradoksalnu poziciju malograđanski nadobudnog agresora prema prirodnoj kulturnoj raznolikosti. A to, slutim, nikako nije pozicija na kojoj volite da se zateknete…
Ako smo najzad na pravom, političkom terenu, mora se reći i ovo. Novi Sad vodi politička koalicija kojoj su pojave poput Ražnatović Svetlane naprosto prirodne pratilje: ona i oni dolaze iz istog političko-kulturnog legla. Pa, stvarno ne znam kako zamišljate da Novi Sad vode takve stranke i takvi ljudi, a da sve to prođe bez Svetlane i razne svetlanadi? O tome su ovi „urbani“ morali da misle onda kada se biralo ko će voditi ovaj grad, ali jedan ne baš zanemarljiv deo njih tada je opsceno uživao u sopstvenoj „zgađenosti“ nad političkom scenom i celim svetom, i narcisoidno odbijao da izabere onakvu vlast koja im, ako ništa, neće dovesti Svetlanu pod prozore. A sad se sve čude, krše prste i zgražavaju se: iju, pa šta je ovo? Pa, ništa… Vi ste ovo. U krajnjoj konsekvenci, vi ste je doveli na Trg slobode.
Na kraju, zašto je sve ovo važno, sva ta „nijansiranja“, ako na kraju svi ionako „ne volimo“ Svetlanu, ona nam je fuj, ne želimo je na glavnom trgu svog grada, osećamo da njen nastup nekako „obeščašćuje“ ono što volimo i držimo važnim delom svog intimnog sveta etc.? Pa, hajde da pokušam da to objasnim jednom aktuelnom analogijom. Nismo li „svi“ ovih dana Je suis Charlie? Ne grozimo li se „svi“ zlikovaca i fanatika koji u ime sumatutih verskih dogmi – doduše, zar ima drugačijih verskih dogmi nego sumanutih?! Kako bi uopšte moglo biti normalno da se bilo kome zapovedi ili zabrani bilo šta u ime izmišljenih bića, stvari i pojava?! – ubijaju nedužne ljude? Pa ipak, u Francuskoj, u Nemačkoj, jako dobro paze da ne pobrkaju svoj protest sa onim narativom profesionalnih ksenofoba i ekstremnih desničara. Ali, zar nisu i jedni i drugi „protiv“ džihadista i terorista, zar nisu ujedinjeni na toj tački? Samo naizgled! Jer, prvima uistinu smeta samo nasilje, bilo iz versko fundamentalističkog ili nekog drugog poriva, dok drugima inače smetaju ljudi koji su „došli odnekud“, koji „nisu naši, ovdašnji“, koji imaju drugačija imena, naglasak, navike, uspomene… Pa, ako hoćete, i slušaju drugačiju muziku! Tu je terorizam samo pretekst, izgovor za mržnju koje bi bilo i bez terorizma.
Naravno, sve ovo naše preganjanje oko jedne pevaljke tek je banalna mala opereta u odnosu na krvavo ozbiljna pitanja koja je pokrenuo pariski masakr. Doći će i proći će taj nesrećni pseudonovogodišnji dernek, i nikome ništa… Ali je važno, zbog naše sopstvene duhovne higijene, da kada smo za ili protiv nekoga i nečega, to ne budemo iz razloga koji nas čine prokleto sličnima baš tome protiv čega smo navodno.
A što se Žitorađe tiče, zamišljam kako tamo najavljuju koncert, šta znam, Balaševića, Obojenog programa ili Keckeca, a onda lokalni podzemni pokret otpora pod okriljem noći krene da ispisuje po tarabama: „Žitorađa nije Novi Sad“. E, to bi bio baš razgaljujući prizor…
(Autonomija)