Da li odluke žirija jednog pozorišnog festivala mogu da budu prvorazredni kulturni, društveni, pa i politički problem – ili neutralnije: tema – i ako mogu, šta to govori o društvenoj atmosferi?

Prošlog je vikenda u Novom Sadu završeno 62. Sterijino pozorje, najstariji i uz Bitef najugledniji pozorišni festival u Srbiji, a žiri festivala, sastavljen od petoro nesumnjivo uglednih umetnika i umetnica (Predrag Miki Manojlović, predsednik, Aleksandar Popovski, Emina Elor, Nikita Milivojević, Isidora Žebeljan) napravio je presedan, odlučivši da ne dodeli ni jednu jedinu od nagrada o kojima je trebalo da odlučuje – za predstavu, za režiju, dramski tekst, glumu, scenografiju, kostimografiju, muziku…

Ispalo je da niko na najelitnijem domaćem festivalu nije bio dovoljno dobar za standarde žirija čiji je predsednik, naknadno suočen s pitanjem razloga bizarne „presude“, počeo frekventno da upotrebljava reč „osrednjost“. E sad, kako su i sami umetnici, članovi žirija nisu mogli ne znati da je za umetnika najteža uvreda da njega i njegov rad nazovete osrednjim – nazovite ga i lošim, samo ne osrednjim…

Pri tome, obrazloženje žirija za odluku kakva se ne pamti u istoriji ne samo Pozorja nego ni drugih relevantnih festivala, nemušto je i puno uopštenih fraza, iz njega se ne razaznaje bilo kakav utemeljen motiv za tako radikalnu odluku, ne kritikuju se ni viđene predstave ni selektor koji ih je izabrao, nego se ukazuje na opštu kulturno-društvenu atmosferu i njenu nepovoljnost za umetnički rad, na način na koji se mogla obrazložiti bilo koja odluka bilo kojeg žirija bilo koje godine, uključujući i one godine kada su sadašnji članovi žirija uredno dobijali te iste Sterijine nagrade. Istini za volju, oni nipošto nisu „osrednji“ umetnici, ali to nisu ni mnogi koje smo gledali na ovogodišnjem Pozorju.

Kako god bilo, možda bi čitava priča oko (ne)skandalozne (ne)dodele nagrada jednog čuvenog pozorišnog festivala ostala unutar geta kulturnih rubrika i uopšte „kulturne javnosti“, da nije nekih elemenata više nego pogodnih za nastanak svojevrsne političke intrige. Na jednoj strani, predsednik žirija smatra se osobom vrlo naklonjenom sadašnjoj vlasti, tačnije, donedavnom premijeru, a sadašnjem predsedniku Srbije, kojem se javno zahvaljivao na pomoći oko realizacije projekta „Romeo i Julija„, ostvarenog u koprodukciji s Prištinom, i za kojeg je inače umeo da nađe lepu reč (a bogme mu je istom merom i uzvraćano); na drugoj strani, gotovo je unisono mišljenje pratilaca Pozorja da je odlukom žirija najviše oštećena predstava „Na Drini ćuprija“ koju je – napisavši po motivima Andrićevog romana zapravo sasvim novi dramski tekst – režirao Kokan Mladenović. Ta predstava je, po gotovo nepodeljenom mišljenju kritike i publike, bila apsolutno predominantna na ovogodišnjem Pozorju.

Gde je tu intriga? Najpre, sama je predstava vrlo provokativna sa stanovišta „patriotskih delatnika“ jer andrićevsku priču o koncentričnim krugovima činjenja i trpljenja zla vremenski proširuje sve do današnjih dana, uključujući i brutalne prizore likvidacije Muslimana od srpskih paravojnih snaga u Višegradu devedesetih godina. Pored toga, reditelj Kokan Mladenović jedan je od vrlo prominentnih kritičara vlasti i Aleksandra Vučića, zbog čega je već bivao i tužen sudu. Kada spojite to dvoje, nije dalek put do sledećeg scenarija: ne bi li izbegao da nagradi Mladenovića i njegovu predstavu, a da to ne bude previše očigledno, žiri je, pod uticajem svog predsednika, odlučio da ne nagradi – nikog.

Da li je zaista bilo tako ili je sve to paranoična konstrukcija, teško da je uopšte moguće dokazati, odnosno demantovati; svako će nastaviti da veruje onoj strani koja mu izgleda verodostojnijom. Ali, da i ovde može da važi ona stara dosetka da „to što sam ja paranoičan uopšte ne znači da me niko ne proganja“, to uopšte nije teško potkrepiti.

U poslednjih je pet godina kreirana društvena atmosfera u kojoj je svaki iole glasniji kritičar aktuelne vlasti u najmanju ruku moralno i intelektulno problematična osoba, koju valja što češće propuštati kroz „toplog zeca“ tabloidnih i drugih difamacija, i kojoj, dakako, valja gde god je moguće uskraćivati nagrade i priznanja, kao i javna sredstva za umetničke produkcije.

Osim toga, kulturna politika koju vlast vodi, na državnom nivou (s bar delimičnim izuzetkom vremena ministrovanja Ivana Tasovca), i na nivou pokrajine Vojvodine (otkad su je prošle godine preuzeli naprednjaci) i grada Beograda – a narečene su tri instance glavni finansijeri kulturnih projekata i institucija u Srbiji – uprkos slatkorečivoj „proevropskoj“ retorici s vrha, zapravo je duboko nazadna, ponekad do preispoljnog mračnjaštva. U taj se profil ultrakonzervativna politika aktuelnog ministra kulture Vladana Vukosavljevića (prethodno je istu dužnost obavljao na nivou Beograda) uklapa savršeno, što se vidi i iz raspodele sredstava iz budžeta Ministarstva klture za 2017. godinu. Mnoge vrlo značajne institucije i manifestacije žive, otvorene, savremene, kosmopolitske, kritičke kulture, bilo da je reč o književnosti, filmu, likovnim umetnostima, pozorištu ili muzici, dobile su samo simbolična sredstva ili, još češće, nisu dobile doslovno ništa. Zato je, na drugoj strani, ogromnan novac dobila Srpska pravoslavna crkva kao nevladina organizacija (!), ili recimo nešto što se zove Centar za očuvanje tradicije i kulture „Termoelektrane Nikola Tesla“, ili Centar za zaštitu potrošača, životne sredine i omladinsku politiku Topličkog okruga „Feniks“ iz Kuršumlije, ili Rasta internacional d.o.o. Emira Kusturice, ili Asocijacija za oružje Srbije, ili „Nova srpska desnica – vreme je za akciju“ (sve podatke ovde navodim po dnevniku „Danas“). E da, našlo se nešto novca, tačnije, najviše novca u oblasti pozorišne umetnosti, za inače hvale vrednu Radionicu integracije, čiji se „frontmen“, gle, zove Predrag Miki Manojlović, ponosni „vlasnik“ imena jednog od aviona u floti Air Serbia.

Ima li sve ovo, i toliko toga drugog, bilo kakve veze s neobičnom odlukom žirija jednog pozorišnog festivala? Što bi rekao veliki Luiđi Pirandelo: tako je, ako vam se tako čini. Ali je izvan razumne sumnje da je kulturna politika aktuelne vlasti u osnovi politika segregacije na ideološkom i personalnom nivou, a kriterijum svih kriterijuma je ona stara, dobra: jesi li s nama, ili si protiv nas. I to se sve manje i sve ovlašnije krije, valjda zato što proporcionalno s porastom društvene moći opada udeo stida.

(Slobodna Evropa)