Svi smo učili da „država ima monopol na upotrebu fizičke prisile“, i da je to jedan od civilizacijskih temelja na kojima počivaju uređena društva. Šta to, međutim, znači? Svakako ne to da je država nešto kao glavni siledžija u kraju, koji teži tome da ostane jedini siledžija u kraju, nego to da država ima i sprovodi zakone, tako da i sredstva sile i prisile nad građanima može da sprovodi samo u skladu s vlastitim ustavom i zakonima, i to samo onako i onoliko koliko je neophodno, zarad odvraćanja i prevencije većeg zla. A sve to u okviru međunarodnih standarda, dakako.

Ustavi, zakoni i međunarodni standardi ne definišu, međutim, samo to dokle sežu prava države na intervenciju, a gde počinje njena dužnost da se prema građanima odnosi uz puno uvažavanje njihovih prava, nego regulišu i šta „država“ u ovom slučaju uopšte znači, to jest na šta i koga uopšte mislimo kada kažemo da država, pod izvesnim uslovima, ima pravo na upotrebu fizičke sile radi sprečavanja bezakonja.

To, recimo, nikako ne znači da vladajuća stranka ili neka druga politička i tome slična organizacija ima pravo da sprovodi silu nad građanima, recimo nad političkim neistomišljenicima, demonstrantima ili novinarima.

Šta, međutim, kad „na marginama“ ceremonijala predsedničke inauguracije Aleksandra Vučića, nepoznati ljudi koji odbijaju da se legitimišu nastupe nasilno prema novinarki dnevnog lista Danas, ili prema jednom fotoreporteru, ugrožavajući i njihov fizički integritet i pravo na rad?

Šta kad isto tako postupe prema građanima za koje procene da su „antiprotivni“? Pa ništa: vlast će sve to „elegantno“ oćutati, uz diskretan nagoveštaj da se ništa neregularno nije ni dogodilo.

Šta, međutim, kad se pojave fotografije koje nesporno svedoče drugačije? Pa ništa, vlast će se lepo praviti mrtva. Čekajući valjda da Vučić i o tome smisli i izgovori neku sarkastičnu pošalicu, u stilu one da bi neki nerazumni građani, eto, hteli da peru noge u novoj fontani na beogradskoj Slaviji.

A ništa u svemu ovome nije ni šaljivo ni smešno. Mnogi od nas sećaju se kako su tokom devedesetih godina tadašnje vladajuće partije (SPS, JUL, SRS) imale odrede batinaša koji su rasturali opozicione skupove, maltretirali antirežimske studente, prekidali javne tribine njima neprihvatljivog sadržaja (to je opet u modi, samo se ovaj put za to koriste „patriotske“ organizacije opšte prakse), i pravili razne druge nepodopštine, a da je sve vreme bilo nejasno – to jest: zamagljeno – ko su uopšte ti ljudi, ko ih angažuje i plaća, rade li oni „za državu“, ili za vladajuću stranku, ili između toga dvoga više ni nema razlike?

Uostalom, nije li razmeštanju parapolicijskih odreda po Srbiji prethodilo slanje paravojnih odreda na ratna područja u Hrvatskoj i BiH? I to su bile svojevrsne stranačke milicije, ali na ratnom kaljenju, toj majci prakse. Mnogima se, izgleda, činilo da to „nema veze s nama“, jer ovi ionako „idu negde drugde, što dalje od nas“; međutim, svako bezakonje koje pripremiš za izvoz, ovako ili onako će ti se vratiti u kuću.

Dve, dve i po decenije kasnije, duh (a bogme i telo) Anonimnog Batinaša iznova je tu. Krenulo je nekako s prvim vanrednim odmeravanjima na lokalnim izborima, nedugo nakon što je Srpska napredna stranka s partnerima preuzela vlast u zemlji.

Malo-malo pa bi se čulo kako u ovom ili onom manjem mestu, u Vojvodini, zapadnoj Srbiji, Pomoravlju i drugde, kruže džipovi bez registarskih oznaka, iz kojih izlaze nabildovani mladići, zastrašuju građane, ciljano šikaniraju i prebijaju targetirane opozicione prvake, aktiviste ili naprosto ljude od ugleda i autoriteta, vrše psihološki pritisak na građane, zlostavljaju i difamiraju sve koji su potencijalni ili delatni glas za opoziciju.

Tako se u Srbiju vratio strah kao politička kategorija, i te kako postojeća, iako je iz nekog nadrealnog razloga uopšte ne registruju oni koji su prethodne dane proveli u sjajnoj izolaciji vlasti i počasti.

Na pitanja novinara ko su uopšte ljudi koji su „održavali red“ na ulicama oko zgrade u kojoj je Vučić polagao zakletvu tako što su novinare onemogućavali da rade, a građane da nenasilno izraze svoj protest (gotovo je isključeno da se radi o profesionalnim pripadnicima policije), nije se osetilo ponukanim da odgovori ni Ministarstvo unutrašnjih poslova, ni vodeći ljudi vladajuće stranke, a naposletku ni sam predsednik, to jest njegov kabinet. I ta ćutnja svakako nije ćutnja zbunjenosti i neznanja; to je ćutnja prepoznatljivog upozorenja.

Da li je nekoga ovaj „povratak otpisanih“ na beogradske ulice, sa brojnim „pretpremijerama“ po unutrašnjosti (gde su mnogo manje obazrivi) iznenadio? Možda nekoga ko je ozbiljno shvatio priču o tome kako su se bivši i sadašnji vladari u međuvremenu „promenili“. Ili naprosto one koji ne pamte. A ko ne pamti – i to smo valjda nekada učili – moraće da ponovo prolazi kroz isto.

(Slobodna Evropa)