Kad ne ratuje diplomatski s Makedonijom ili nekim drugim susedom, Srbija se o svom jadu zabavlja, što bi načelno bilo u redu, ako se ne bi pretvorilo u zamajavanje izmišljenim problemima, ali odnekud se stalno pretvara baš u to. Da je slučajnost – nije. Nego je tipična odlika populističke vladavine: neprestano odvlačenje pažnje javnosti od stvarnih problema, što izmišljenim neprijateljima, unutrašnjim i spoljnim, što problemima koje ćete najefikasnije rešiti ako ih prvo stvorite ni iz čega.

Što se „resora odbrane“ tiče, dovoljno je da na njegovo čelo (a bez ikakve razumom dotaknute osnove) postavite neobjašnjivu, paranormalnu konstantu srpske politike zvanu Aleksandar Vulin i već imate nepresušan izvor najčudnijih mogućih distrakcija.

Sada je Vulin, evo, bio smislio da se na zidove svih institucija pod nadležnošću njegovog ministarstva postave državnički portreti Aleksandra Vučića, predsednika Srbije i čoveka o kojem je Vulin uvek, ali baš uvek, u stanju da izrekne impresivnu količinu zadivljenog, zaljubljenog, zagrcnutog praznoslovlja.

Ali nije to s portretima Najdražeg predsednika, odvratio je Vulin na prve kritike, ili im čak pošao u susret, nikakav „kult ličnosti“, nego se, naprotiv, radi o „jačanju kulta države“, jer je predsednik, po Ustavu, molićemo lepo, „simbol jedinstva države“.

Nije prošlo mnogo, i još se nekoliko istaknutih figura iz dvorskog okruženja izjasnilo u prilog ovom suptilnom vulinovskom gledištu, uključujući i premijerku Anu Brnabić, zahvaljujući čemu smo saznali da premijerka, ako je lepo zamolite, ipak može da se oglasi s mišljenjem o još nečemu osim o famoznoj „digitalizaciji“ i ekonomsko-socijalnim nevoljama. A sad, to što se njeno mišljenje nekako uvek skladno uklopi u dvorski hor, to je naprosto onaj geteovski „izbor po srodnosti“, ništa drugo.

Kakva je prva ministarka, takvi su i ostali ministri, ništa čudno, pa se u nekom trenutku svojim upečatljivim prilogom debati oglasio i ministar prosvete Mladen Šarčević – još jedna misteriozno iz zaslužene anonimnosti izvučena ličnost – mudrom napomenom kako je, kad je on služio vojni rok, svugde bilo portreta Josipa Broza Tita, i kako je to normalno: nekad Tito, sada Vučić.

Reda mora da bude, i mora da se zna ko je glava kuće. Bilo je u tome nečega dražesnog, u ovoj potvrdi nepromenjenosti jednog višedecenijskog radikalsko-naprednjačkog političkog mentaliteta, kojem je u nasleđu titoizma sve odbojno i gadno, sve osim njegove autoritarnosti, dakle, osim njegovog najgoreg aspekta. Taj im uvek natera suze nostalgije na oči.

Na kraju se oglasio i sam predsednik Vučić, skromno zamolivši svog ministra i najvernijeg od vernih političkih sančo pansa, da ga poštedi ovaj put, to jest, da ostavi njegove portrete da čame u mraku fundusa „za ne daj bože“ i da ih ne kači na zidove vojne (a valjda ni ostale državne), jer bi to svakovrsnom zlobom dočekali brojni politički dušmani, unutrašnji i spoljni, sve jedan gori od drugog.

Pa hajde, bar nešto, pomislio bi nešto naivniji posmatrač: na kraju krajeva, najvažnije je da se ovaj degutantni cirkus nekako abortira pre nego što je napravio kakvu opipljivu štetu i bruku. Da, samo ima tu dva problema. Prvi je sam Vučić: odavno je dokazano da je u disciplini tragično lošeg ukusa ovaj čovek bez dostojnog premca u najmanju ruku u ovom delu Evrope.

Nekako u istoj rečenici u kojoj je zamolio zainteresovane da se okanu njegovih slika, Vučić je uspeo da napomene i da su neki njegovi prethodnici – recimo, Boris Tadić – svugde „kačili“ svoje slike, i da to, eto, nikome nije smetalo (možda zato što to niko nije video?), a da im Vučićeve slike, eto, smetaju.

A da one njemu, Vučiću, uopšte ne trebaju, jer je njemu samo do rada, rezultata i ostalih poštapalica iz tog kaobajagi „veberovskog“ repertoara. Tako dobijamo začudni efekat bljutavo kičeroznog „hvalisanja sopstvenom skromnošću“, što je drveno gvožđe kojem Vučić ama baš nikada ne može da odoli.

Drugi problem, naizgled neočekivan, postao je sam Vulin, najednom neposlušan, gotovo prkosan: predsednik Vučić je skroman, blagoglagolji Vulin, ali neće biti po njegovom, valjda je znam šta radim, predsednikovi portreti su nama – a ne njemu, predsedniku – potrebni da nas nadahnjuju i da, kako ono beše, „simbolizuju državno jedinstvo“, tako da ima da ih bude po zidovima vojnih institucija, i tu predsednik ne može ništa, moja je poslednja.

Eto kako se u svakom čoveku, pa i u Aleksandru Vulinu, pre ili kasnije razgori žar nezavisnosti i slobode: predsednik bi da bar malo ograniči neograničeno divljenje koje mu njegov večiti ministar-za-bilo-šta emituje o javnom trošku, ali ministar ne trpi ograničenja, i spreman je da za tu svoju slobodu plati svaku cenu.

Šalu na stranu, sve ovo deluje kao koreografisani duetni nastup u kojem svako ima svoju rolu, unapred napisanu, a zna se ko je tu pisac, a ko samo izgovara replike napisane na cedulji. Javnost i celu Srbiju koja obitava izvan Dvora niko ništa ni ne pita, ona je svedena na smoždenu publiku jedne sve zaumnije farse.

(Slobodna Evropa)