Džaba su, dakle, Vučić i ekipa odlazili u Berlin kod mutti Merkel i strikana Makrona – ništa se nije dogodilo, a baš je to, dakle Ništa, odavde i bilo najavljeno. Jutelovski rečeno, Kosovo i dalje, kao, hoće da se otcepi (čuj, hoće…), a mi mu, kao, ne damo. U međuvremenu, nismo zlopamtila prema nepravednoj EU nego činimo „ogromne evrointegracijske napore“, naučene u jednoj specifičnoj Visokoj školi foliraže. Izgleda da je to – da sve je, naime, teatralno prenemaganje bez stvarne sadržine – napokon postalo jasno još nekome osim onima među nama kojima je to oduvek jasno? Evo, čak se i komentator Frankfurter algemajne cajtunga Mihael Martens (dobar poznavalac ovdašnjih prilika, pri tome neko ko nije da nije pokazivao izvestan višak razumevanja za Vučića i kliku) naposletku silno iznervirao i objasnio u opširnom tekstu da je cela ta vučićevska „proevropska“ priča jedna vašarska šarena laža. Dobrodošli na vašarište, šta drugo reći?

Nego, ima u vezi sa svim tim jedan znakovit i poučan detalj koji mi danima ne da mira i sve čekam da ga neko drugi javno primeti, ali kako neće niko drugi, kanda ću morati ja. Na onom skrnavom i otužnom beogradskom skupu tzv. pristalica režima (mahom pauperizovanih jadnika nahvatanih s koca i konopca), među ostalima je govorio i ministar spoljnih poslova Mađarske Peter Sijarto, kao neka vrsta specijalnog izaslanika Viktora Orbana. Sama ta stvar po sebi je bizarna, skoro nadrealna: krajnje je neuobičajeno i vrišteće protivno diplomatskim standardima i dobrim običajima da ministar jedne zemlje govori na političkom, u osnovi stranačkom skupu u drugoj zemlji, i da se na taj način direktno meša u unutrašnje političke tokove u njoj, zauzimajući strane u unutrašnje političkoj dinamici te zemlje. Međutim, niti je Sijartou ovo prvi put da to čini, niti je ovdašnjoj vlasti nemilo i nedrago zbog toga, naprotiv, ona ga je i pozvala i voda ga okolo kao susedsku mečku. U srećnijim trenucima, recimo uoči izbora, eto ovde i Orbana lično, da „podrži zajedničku stvar“.

Rekoh da je ovo prilično ekscentrično po međunarodnim standardima, ali opet, s obzirom na prirodu vlasti u Beogradu i Budimpešti i na njihove međusobne odnose, zapravo je sasvim „normalno“. Orbanova Mađarska od početka je, a onda s vremenom sve jače, više i neposrednije, neka vrsta uzora i ideološkog pokrovitelja Vučićeve Srbije, baš kao što je to ranije bila u odnosu prema Makedoniji tokom vladavine Gruevskog (koji sad čuči u peštanskom egzilu i od svoje skromne ušteđevine navodno kupuje stan ili kuću), i kao što je pokušavala da bude Hrvatskoj i Sloveniji preko svojih zadriglih ultradesnih klijenata Karamarka i Janše. Ako drugačije definišemo ovo isto, mogli bismo i reći da je Srbija polako ali sigurno otklizala u stanje klijenta, pomalo čak i vazala Orbanove Mađarske, koja je u isto vreme i dežurni, ali drveni, „advokat“ Srbije pred Briselom i pred zapadnoevropskim prestonicama. Vučić je dugo igrao predstavu za naivne kako je mutti Merkel njegova „politička majka“, ali za to nikada nije bilo realnog uporišta u njegovoj stvarnoj politici, bilo unutrašnjoj ili spoljnoj: nije on s njom ni u kakvom političkom srodstvu, ali zato mu Orban sasvim lepo pristaje kao politički otac. Dobro, istina je: ima on još očeva, to je i bosforski sultan Erdogan i kremaljski hazjajin Putin, a sigurno je da ne bi imao ništa protiv ni da ga opasni vašingtonski pajac Tramp malko usvoji, ali Orban je tu ipak nekako najvažniji, ne samo zato što je sused i neposredni (stariji) partner, nego i zato što može još dugo da igra ulogu nekoga ko zastupa „srpske“ (tj. Klikine) interese u Evropskoj uniji.

Ovo nas dovodi do centralnog čvora ove priče: da li je srpska (Vučićeva) politika naposletku ipak strateški proevropska (pa joj zbog toga valja progledati kroz prste ovo ili ono, naročito s obzirom na očigledan suvišak antievropskog desnila kod glavnih opozicionih struja) ili unatoč svemu nije? Odgovor zavisi od toga šta tačno podrazumevamo pod pojmovima kakvi su „Evropa“ ili „evropske vrednosti“, i šta za nas uopšte znači Evropska unija, sve s našim perspektivnim članstvom u njoj?

U mnogim evropskim zemljama jačaju autoritarne, neliberalne, antidemokratske ili bar postdemokratske tendencije, zajedno s ksenofobijom i raznim drugim oblicima neokonzervativne rekonkviste. Zapad Evrope se ipak još solidno nosi s tom unutrašnjom zarazom, istok slabije (mada ima vrlo ohrabrujućih signala, poput ishoda predsedničkih izbora u Slovačkoj), ali dve su centralnoevropske zemlje postale neposredni eksponenti ovog pogubnog trenda: Poljska i Mađarska. Nama je Poljska ipak realativno daleko, tamošnji režim naposletku i nije tako čvrsto u sedlu, a ni ne možemo s njim ostvariti veću harmoniju zbog tradicionalnog i nepromenjivog zazora svake vlasti u Varšavi prema Kremlju i njegovom ekspanzionizmu. S Orbanovom Budimpeštom tih problema nema ni u najavi, tako da je srećni konkubinat u punom zamahu.

Šta onda sve ovo na gomili znači, tj. kakva je dijagnoza? Vučić bi sigurno voleo da vidi Srbiju u uniji evropskih vrednosti kada bi ove bile definisane na orbanovski način; a ovo konkretno znači: dajte nam pare, mnogo para u čvrstoj evrovaluti, i na pitajte nas šta ćemo s njima, a pogotovo ne šta inače radimo od svoje zemlje i njenih demokratskih institucija! Upravo je to modus operandi jednog Orban Viktora, i to mu ide sasvim dobro. Od „Brisela“ rado prima izdašne doznake, ali ne i makar i najdobronamernije savete i sugestije, kamoli standarde i regule. Međutim, to vam mnogo lakše prolazi kada ste zemlja članica Evropske unije nego kad ste tek ubogi kandidat, koji mora da izigrava finoću bar dok ga ne prime u klub. I zato, vučićevska politika jeste proevropska, ali samo pod uslovom da govorimo o orbanizovanoj Evropi. Ako, pak, govorimo o Evropi koja bi naučila nešto iz svojih ogromnih konstitutivnih propusta, bez kojih Orban i slični uopšte ne bi bili mogući unutar njenih granica i njenog sistema, onda u politici Vučićeve Srbije nema ama baš nikakvog konkretnog „proevropskog“ sadržaja: takva Evropa njima ne treba, kao što im ne treba ni Srbija koja bi živela po takvim pravilima. Šta je tu nejasno, ladies & gentlemen?

U tom smislu, željno čekamo da nam Peter bacsi i Viktor bacsi navrate još koji put, i to ne kao stranci, nego kao svoji na svome.

(Autonomija; naslovna fotografija: Filip Petronijević)