Nedavno pojavljivanje predsednika Srbije Aleksandra Vu?i?a u Rumi, na otvaranju jednog privrednog objekta, ostalo je zapam?eno najviše po zaumnom momentu u kojem Vu?i? uo?ava nekakav helikopter koji leti nad Rumom, i naprasno smrknut i vidno uznemiren promptno izdaje nare?enje svojoj pratnji da proveri o kome se radi i zašto je taj neko uopšte tu.

Tada smo saznali da je, osim što malo li?no, malo preko predstavnika, obavlja sve klju?ne državni?ke funkcije u zemlji, Vu?i? ujedno i šef sopstvenog obezbe?enja, što je zaista kuriozitet globalnih dimenzija.

Ova „helikopterska misterija“ (javnost nikada nije upoznata s nalazima rumske ekspres istrage) kao da je bar privremeno gurnula u drugi plan jedan ne manji kuriozitet: tom je prilikom u Rumi, u nekoj vrsti predsedni?ke pratnje, boravio i Veselin Šljivan?anin, nekadašnji major JNA, ?ovek koji je pred Tribunalom u Hagu osu?en za ratne zlo?ine, ve?i deo kazne odležao i vratio se u Srbiju, gde se poslednjih godina isti?e kao aktivista vladaju?e stranke i glasni podržavalac Vu?i?eve politike.

Upitan od novinara da objasni takvo društvo koje više asocira na njegovu, Vu?i?evu, prethodnu fazu, onu u kojoj je tražio bulevar za Ratka Mladi?a, Vu?i? se brecnuo: šta bi trebalo, da vežemo Šljivan?anina?

Jedno je nesumnjivo: s pravnog stanovišta, Veselin Šljivan?anin je, nakon osluženja kazne, slobodan ?ovek. Baš kao i penzionisani general Vladimir Lazarevi?, nekadašnji komandant Prištinskog korpusa i Tre?e armije VJ, optužen, osu?en i „odležao“ za ratne zlo?ine na Kosovu.

A s njim i još neki visoko pozicionirani vojni, policijski i politi?ki faktori ratnih vremena, a koje ?emo uskoro gledati kao predava?e na Vojnoj akademiji jer je, kaže neizbežni ministar odbrane Aleksandar Vulin, prava šteta da neiskoriš?eni propadaju toliko znanje, veština, iskustvo i druge profesionalne, gra?anske i ljudske vrline kojih ovi „naši“ osu?enici za ratne zlo?ine imaju u izobilju (za razliku od „tu?ih“ osu?enika ili neosu?enika, koji su prosto ?ubrad), pa je red da ih prenesu novim generacijama, u svrhu pravilnog patriotskog vaspitanja.

Uzgred re?eno, nije „neiskoriš?enost“ nužno loša, i svakako nije najgora stvar na svetu, pre ?e biti da je prekomerno ozloglašena: zamislite samo da je jedan Aleksandar Vulin, sa svim potencijalima svojim, ostao trajno „neiskoriš?en“? Ne bismo ni znali koliko smo sre?ni(ji).

Ako vam je sve ovo s „rehabilitovanjem“ ljudi pravosnažno osu?enih za ozbiljne zlo?ine malo neobi?no, štaviše zazorno, i ?ini vam se da tu nešto jako nije u redu, treba da znate da taj isti Vulin zna?ajno napominje da je za Srbiju „vreme stida prošlo“, pa valjda sad opet dolazi vreme ponosa, šta li?

?ekajte, kojeg i kakvog stida? Pa, valjda onog zbog uloge zvani?ne Srbije u ratovima iz devedesetih, uz sve ružno što uz to ide. Ako bismo ovu izjavu shvatili doslovno, ispada da su se i Vulin i sli?ni – sve istaknuti jaha?i apokalipse iz devedesetih – prethodno ne?ega aktivno stideli, pa su se toga malo zasitili te sada drže da je vreme za promenu raspoloženja.

Samo što se, avaj, niko ne se?a ni jednog trenutka u kojem su se ni Vulin ni bilo ko iz istog miloševi?evsko-šešeljevskog legla (koje je, vidimo, imalo nominalno „leve“ i „desne“ frakcije) ikada bilo ?ega postideli; ako im se to i dogodilo, savršeno vešto su to sakrili.

Sve se ovo dešava gotovo na dan kada srpska vlast osloba?anje Nasera Ori?a u Sarajevu doživljava maltene kao „novi genocid nad golorukim srpskim narodom“, i ne tako dugo nakon što je zapala u ritualni amok zbog pravosudnog finala procesa protiv, recimo, Ramuša Haradinaja ili Ante Gotovine. Neobi?no? Samo ako ste sre?no prespavali prethodnih dvadesetak leta. Nedosledno? Teško da tu ima nedoslednosti: oni se naprosto ponašaju onako kako im se može, to jest, iz vlastitog položaja izvla?e logi?ne konsekvence.

Ako u svemu postoji nešto nelogi?no, onda je to sadržano u jedino logi?nom pitanju: kako se uopšte dogodilo da se ljudi koje pamtimo po zlu iz devedesetih spokojno vrate na komandne pozicije s kojih su jedvice oterani, uz prigodne žrtve u ljudstvu i materijalu, u vremenu i dostojansvu?

Doduše, ako se vratimo nekih pola decenije unazad, bi?e nam možda neobi?no koliko je ljudi sasvim suprotnog politi?kog profila od ovih koji iznova vode zemlju bilo spremno da na „majke mi“ poveruje da su ovo sada neki drugi ljudi, kojima treba dati novu šansu, jer „gore ionako ne može“. Kad ono – može; daleko gore. Ta?nije, manje-više isto kao i za njihove prve vlasti, samo stilski do neke mere druga?ije prepakovano (a ?ak i to sve manje).

Šta je naravou?enije? Formalno-pravne za?koljice i sporednosti ovde su samo mamac za odvla?enje pažnje. Nije ovde re? o pravu, nego o politici, o na?elima, uverenjima, sistemima vrednosti. I o simbolici, zašto da ne? Simbolika u politici nikada nije ni nedužna ni nevažna.

A ona kaže ovako: ako su „legitimni“ Vu?i?, Da?i?, Nikoli?, Gojkovi?, Vu?eli?, Vulin, zašto to ne bi bili i Šljivan?anin, Lazarevi?, Šainovi?, sutra možda Karadži?, Mladi?? Jedno prvo omogu?ava a potom i priziva drugo, i tu mesta ?u?enju nema. Ne dešava se, dakle, ništa neprirodno – osim same ?injenice da se sve ovo od 2012. do danas uopšte dešava.

(Slobodna