Jedan je pobedio, drugi nije izgubio, treći će morati da raspiše konkurs za smisao svog uspeha, ostali su (ne)slavno potonuli. Tako bi mogao da glasi kratak rezime nedeljnih predsedničkih izbora u Srbiji. I što je najbizarnije, svi rezultati su negde sasvim logični, mada to ne znači nužno i „dobri“.

Aleksandar Vučić pobedio je, dakle, u prvom krugu, i to sasvim solidno udaljen od granice neophodnog procenta glasova. Prvi i jedini put pre njega u višestranačkom sistemu, predsedničke je izbore u prvom krugu dobio Slobodan Milošević, preistorijske 1990, u zemlji koja je tek trebalo da shvati šta je višestranački sistem, pri tome već pritisnutoj tegom populističke revolucije koja se valjala ulicama, i koja je od Miloševića napravila nekakvu pop ikonu.

Da li je to uspeh? Pitanje deluje izlišno, možda i sumanuto. Verovatno s razlogom. Na drugoj strani, u uslovima u kakvim su sprovođeni ovi izbori, svako ko bi bio na vlasti a ne bi pobedio u prvom krugu morao bi trajno da nestane iz politike i javnog života generalno. Vučić se, naime, „tukao“ s protivnicima uglavnom javno nevidljivim i neprisutnim, osim u svojstvu objekata difamiranja i laganja, a pri tome je svakome od njih desna ruka bila vezana na leđima, uz permanentnu radijaciju pretnje da će i leva završiti na istom mestu. Izborni su uslovi, pre svega medijski, bili groteskno neravnopravni, i možda su u pravu oni koji kažu da je jedini suvisli odgovor na njih morao biti bojkot, ali taj voz je svakako prošao, i tuda se ne vredi motati u potrazi za legitimitetom uspeha ili objašnjenjem podbačaja.

Saša Janković, od kojeg će se do daljnjeg očekivati da bude stožerna ličnost opozicije, pobedio je sve osim onoga proiv kojeg je „trčao“. Zašto to nije baš neuspeh? Zato što, sada i u ovakvim okolnostima, niko takvu pobedu nije ni očekivao. Zašto to nije baš ni uspeh? Recimo, zato što ipak nije bilo drugog kruga, što Srbiju neopozivo ubraja u krug zemalja s autoritarno-populističkim harizmarhom na vrhu. Ipak, nije se Janković bez veze i bez razloga tako slatko smejao u postizbornoj večeri: jasno je bilo da su birači relativno izdašno honorirali njegov pristup kampanji i politici uopšte, skoro asketsku skromnost kampanje, ali podržane od niza uglednih ljudi, i sa dovoljno koherentnom i politički suvislom porukom, upućenom jasno profilisanom delu biračkog tela.

Na trećem se mestu obreo Luka Maksimović alias Ljubiša Preletačević Beli, manje ili više duhovit momak iz Mladenovca koji je svojom antisistemskom, u osnovi i antipolitičkom kampanjom, za vrlo kratko vreme napravio dar-mar i osvojio skoro desetinu glasova. Zar to nije nedvosmislen uspeh? Zavisi od toga šta vam je merilo, to jest, šta je uopšte bio smisao ukazanja tzv. Belog na ovim izborima. Na svaki prigovor zbog suvišne „karnevalizacije“ ionako niske legitimnosti i verodostojnosti izbora, iz okoline Preletačevića odgovarano je da njegova kandidatura nije tek samosvrhovita zabava i dekonstrukcija jalovosti ovdašnjeg političkog diskursa, nego da će miljenik generacije društvenih mreža na izbore izvesti mnoge koji bi inače ostali apstinenti, što će bitno podići prag pobede u prvom krugu, i tako „spustiti“ Vučića ispod 50 odsto. To ne da se nije dogodilo, nego je izlaznost bila čak i manja nego na prethodnim izborima. Pa nekako ispada da su „prekobrojni“ kandidati ipak više potencijalnih glasača odbili nego pridobili. Tako gledano, uspeh Belog deluje sasvim drugačije. Tek smo počeli da čekamo bar prve naznake smisla čitave ove „operacije“, ne računajući to što se poneko lepo zabavio, i što je Maksimović postao celebrity; ovo se načelno može i bez izbora, recimo, učešćem u odgovarajućim zabavnim emisijama.

Sve ispod „zlata, srebra i bronze“ je zona ozbiljnih podbačja, možda sa zanimljivim, ali ipak ne mnogo važnim izuzetkom Milana Stamatovića, lokalnog političara iz malog mesta, koji je održao glavu iznad vode i postigao nacionalnu prepoznatljivost, s kojom će u budućnosti moći, ili neće moći, nešto više da učini.

Rezultat Vuka Jeremića, pre svega s obzirom na očekivanja i uloge, a i na spektakularnu kampanju, neuspeh je na granici debakla. Ali nije i nelogičan, iz mnogih razloga, od kojih mi najvažniji izgleda ovaj: od pet Vučićevih godina na vlasti, Jeremić je sve osim poslednjih nekoliko meseci proveo fizički ili bar politički odsutan, i otćutao je sve ono što je Srbiju pretvaralo u poligon za iživljavanje jedne lične vlasti. Odatle se ne prebacuje tek tako na „čelo opozicije“. Tek kada su mu propali neki drugi karijerni planovi, Jeremić se dosetio domaće politike i odlučio da se ponudi Srbiji kao spasilac od onoga što do tada, čini se, nije ni primećivao. To ipak ne ide, i to ne može da prođe, bar ne onda kad postoji i neka suvislija i doslednija ponuda.

Ovo nas uvodi u zonu „razbijanja mitova“. Najpre, razbijen je mit kako je Jeremić čovek kojeg svi znaju i mnogi simpatišu, a i ideološki je blizak konzervativnom mejnstrimu „duboke Srbije“, pa je zato mnogo pogodniji za glavnog izazivača Vučiću, nego „svileni i elitistički“ Janković, kojeg „poznaje samo beogradski krug dvojke“. Rezultat pokazuje nešto sasvim drugo. Doduše, istina je i to da je Janković daleko najboji rezultat postigao u velikim urbanim središtima, ali to nije ništa neobično: kandidati tog, uslovno levo-liberalnog profila, svugde u svetu najbolje stoje u takvom okruženju i u tom delu društva.

Vojislav Šešelj pokušao je da se nametne kao politički otac i istovremeno brižni kontrolor Aleksandra Vučića, onaj koji će ga „pobediti“, a onda mu omogućiti da nastavi vladavinu kao premijer: bili bi tu, dakle, i otac i sin na okupu, pa bi se možda i Sveti Duh pojavio. U tu formulu nije poverovalo ni četiri i po odsto birača. Tvrdokorna desnica uopšte je kolosalno „pukla“ na ovim izborima, Boško Obradović iz Dveri dobacio je tek do nešto preko dva odsto, a Aleksandar Popović koji se kandidovao u ime gotovo pa posmrtnih ostataka Koštuničine DSS jedva je prebacio degradirajućih jedan odsto. Malo ko je tako dosledno radio na sopstvenom nestajanju kao DSS, a ovo je možda i završni čin tog procesa, što ne znači da DSS ubuduće neće postojati, nego da to postojanje neće proizvoditi ama baš nikakav efekat na društvenu stvarnost.

Naposletku, samopredstavljeni šampion nove srpske opozicije, one koja će odmeniti „propalu petooktobrsku“, lider pokreta Dosta je bilo Saša Radulović, nije osvojio ni četvrtinu glasova sopstvene stranke s prošlogodišnjih izbora, što je brodolom epskih dimenzija, ali opet savršeno logičan: „ničim izazvana“ kandidatura i sveopšti dojam nadobudnog, dodijavajućeg, boljima od sebe docirajućeg šarlatana koji je Radulović neštedimice rasipao na sve strane, neminovno mu se osvetio biračkim „prezirom“; i takođe razbio, kao i kod neuporedivo uspešnijeg Belog, na površnim i diletantskim projekcijama utemeljen mit o „podizanju izlaznosti“ koja će mistično doakati Vučiću.

Drugi politički samoubica iz zasede zove se Nenad Čanak, i do sada je bio lider Lige socijaldemokrata Vojvodine. Možda će to biti i ubuduće, ali pitanje je hoće li te Lige onda stvarno biti, osim u onom vidu u kojem postoji, na primer, nekada moćni SPO: neka kancelarija, možda sekretarica, fikus, kompjuter, i to je to. Bez članstva, bez birača, bez smisla. Čanak nikome nije uspeo da objasni zašto i u čiju korist se kandidovao, a još je odlučio i da drži filipike protiv Saše Jankovića, što je (čak i usred autonomaškog jezgra Vojvodine) imalo tačno onaj efekat kao Draškovićevo dociranje DOS-u 2000. godine. Na koncu, jedva preko jedan odsto glasova, čak i u vlastitoj tvrđavi Novom Sadu mizernih dva i po odsto; posle toga se ide ili u politički manastir, ili u reality show. Pardon, u ovom drugom je Čanak već bio. Šteta jedne briljantne pameti i jedne časne istorije iz teških dana.

Kad se podvuče crta, šta smo u nedelju dobili, a šta (i koga) izgubili? Time ćemo se još mnogo, mnogo baviti u doglednoj budućnosti, a pre svega čovekom koji je sebi obezbedio pet godina nedodirljivosti na vrhu. Ako vas više zanima šta je obezbedio Srbiji, upozoravam na mogućnost da je to pitanje pogrešno. Bolje bi bilo da se Srbija zapita šta je sama sebi obezbedila ovakvim ishodom izbora. I za tu vrstu razmišljanja će biti dovoljno vremena. Uvek je tako kad je za nešto prekasno: ostaje samo zaludna kontemplacija, dokolica gubitnika.

(Slobodna Evropa)