Kako izgledaju Novi Sad i Vojvodina gledani kroz prozor, to znate i sami. A kako izgledaju kroz filter dominantnih medija, to se možda trudite da ne saznate, ali džaba vam sve, na ovaj ili onaj način taj će vas prizor sustići. Jer vam on uokvirava živote više nego što možete da naslutite.

Otvorimo, recimo, nesrećni Dnevnik, jedini preživeli dnevni list na srpskom jeziku u Vojvodini, izdanje od četvrtka, 18. juna 2020, tri dana pred izbore i poslednjeg dana pre tzv. predizborne tišine.

Na naslovnoj strani velika fotografija u koloraturi, na njoj nasmejani Mirović Igor i Vučević Miloš, svečano otvaraju izlaz sa Novog naselja ka Veterniku. Zaslužne neimare prati uobičajena svita belokošuljaša. Kad okrenete drugu stranu Dnevnika, umesto dvojice novosadskih knezova, eto slike Sultana lično: Vučić Aleksandar pred mapom nekog autoputa. Lično je nacrtao mapu te projektovao i vlastoručno izgradio autostradu, ne sumnjajte. Kako god, ako ste se u međuvremenu zaželeli dvojice omiljenih sugrađana, nemate jeda: već na trećoj strani, evo dveju velikih fotografija u raskoši duginih boja: na gornjoj su iznova Mirović Igor i Vučević Miloš, a na donjoj, za promenu, Igor Mirović i Miloš Vučević. S olakšanjem okrećete list: na četvrtoj srani tu je opet, da, Mirović Igor, ali Vučevića najedared nema! Da mu se nije, daleko bilo, šta dogodilo? Umesto njega, doduše, tu je onaj Nedimović, perspektivan momak. Onda bacite pogled na desnu, petu stranu, kad ono – evo Vučevića, i to dvared! Dobro je, čovek je tu, sve je pod kontrolom… Onda sledi mala pauza za manje bitne vesti iz celokupnog ostatka kosmosa i svih zamislivih ljudskih delatnosti, ali na prvoj strani drugog loga ove parainformativne dnevne publikacije tu je rubrika Novosadska hronika kojom opet dominira – ovog dana kao i tolikih prethodnih – omiljena gradska veduta, znamenitost, obeležje i kulturno nasleđe za daleka neka pokolenja: prizor Vučević Miloša kako nešto negde. Odavno nije bitno ni šta, ni gde.

Eto, malo smo se nasmejali, ali pravo da vam kažem, ne pišem ovo ni zbog nesrećnog papirnatog zombija iz solitera kod Futoške pijace, a ni zbog dvojice njegovih omiljenih fotomodela. Pišem zato da ne njih nego vas i sebe samog priupitam: postoji li ovde još išta drugo osim njih i njihovih? Ili je nesrećni Dnevnik – još samo ovaj put ću ga spomenuti – na svom putu srozavanja, doduše, prvo zaista krenuo s falsifikovanjem stvarnosti, ali se stvarnost u međuvremenu toliko degenerisala da u njoj više i nije ostalo ništa osim onoga što bi bilo pogodno i podobno da u Dnevnik stane?

Ili, da ovo potonje formulišem jednostavnije: tri dana pred lokalne i pokrajinske izbore, ima li u Novom Sadu i ima li u Vojvodini još ikakve politike, kamoli neke koja bi bila em relevantna, em opoziciona? Ako ima – rad sam znati, gde je i kako se manifestuje? Okej, naravno da nije na stranicama Dnevnika (ups, rekoh da ga više neću spominjti!) ali gde jeste i ko je predstavlja?

Ili, može to još svedenije: ima li alternative? Samim tim, ima li nade?

Pošto razgovaramo ozbiljno, nećete mi valjda reći da je alternativa koja se nudi građanima moguća u vidu Lige (LSV) i njenih derivata, okrajaka i nuspojava, trenutno upakovana u Vojvođanski front (čiji? Protiv čega?) i nekim čudnim nitima povezana sa nečim još misterioznijim što se prozvalo Ujedinjena demokratska Srbija, ili tako nekako, a što je bar u delu javnosti prepoznatljivo jedino po zaumnim video spotovima? Sama Liga je duboko uronjena u tzv. komunalnu koaliciju s omiljenim Dnevnikovim (jao, opet!) fotomodelom, ali valjda se ni oni sami više ne zavaravaju da se stvarno radi samo o „komunalnim pitanjima“. Ono s čime imamo posla je pitanje ozbiljnog gubitka identiteta i kredibiliteta (tim redom, hronološki), a to je jedino što je gotovo uvek ireverzibilan proces. Potom, tu je Savez vojvođanskih Mađara; da li da uopšte uzimam dah za priču? Firma „Pastor & sin“ odavno je samo lokalna ekspozitura i klijentela prgavog peštanskog Kiralya koji je u tvrdom savezu sa beogradskim Sultanom, i tu sreće nema – osim za njih i njihove komitente.

A „beogradska“ ponuda za Novi Sad i Vojvodinu? Uz gomilu desničarskih krvavih klovnova, svela se uglavnom na Sergejev PSG, a Sergej je baš na primeru Vojvodine umeo najupečatljivije dokazivati koliko nema predstavu ko mu glavu nosi, i kuda, i kako. Bilo bi dobro da grešim; ali nije dobro, jer ne grešim.

To su, dakle, ovi što „izlaze na izbore“. A ovi što ne izlaze? Đilasi i Jeremići i njihova funjarsko desničarska politika – šta ona nudi Vojvodini (uostalom, i Srbiji)? Da li treba trošiti reči na srdačno profašističke Dveri? Da li uopšte vredi razmatrati Demokratsku stanku, nesnađenu, izjedenu iznutra i spolja, utopljenu u jedan besmisleni sojuz u kojem nije svoja, a nije ni pri sebi?

Okej, čemu sve ovo nihilističko mračenje, tri dana pred (ne)izbore? Bojkotovali ili ne, nemojte se čuditi onome u čemu ćete u ponedeljak osvanuti, naročito „na lokalu“. Da li je u ovih četiri, pet, ili uostalom osam godina naprednjačke vlasti, recimo, Novi Sad izrodio jedno jedino prepoznatljivo, ubedljivo i od svih poštovano lice, stranačko ili nestranačko, koje bi stalo na crtu Vučević Milošu ili kome god već treba, da li je Vojvodina izrodila neku stranku, organizaciju, bilo šta, što bi bilo verodostojna i istinski elektabilna (izaberiva!) alternativa mirovićevskim skakavcima koji su nam pojeli sve godine koje smo im stavili na raspolaganje? A daćemo im ih još, to je poenta. Ako iskreno i bez samozavaravanja odgovorite na to pitanje, znaćete i ko će biti omiljeni fotomodeli Dnevnika (evo ga opet!) i sledeće nedelje, i one tamo, i one iza nje… I tako sve dok Nešto ne zameni Ništa, ako se to ikada dogodi pod ovim ravničarskim suncem.

(Autonomija)