„Građani mogu da budu spokojni, podigli smo borbenu gotovost“, izjavio je, s uobičajenom (melo)dramatskom crtom u intonaciji, premijer Srbije Aleksandar Vučić, i tako po svoj prilici mnoge građane onespokojio, jer kada se negde „podiže borbena gotovost“ to obično znači da nešto ozbiljno nije u redu. A građani ionako sve do tada nisu ni bili svesni da je možda bilo razloga da budu nespokojni, ne pre nego što su Vučić i saradnici učinili sve da im povrate spokojstvo, za koje smo već napomenuli da nije ni bilo narušeno… i tako u krug.

Ispade nekako prilično zagonetna, čak i paranormalna stvar, to sa (ne)spokojstvom u Srbiji. Poznato je da je Srbija „sidro stabilnosti na Balkanu“, tako da građani ionako nemaju nikakvih razloga za uznemirenost. Međutim, u komšiluku Srbije stvari ne stoje tako blistavo: evo, recimo, izgleda da se u susednoj Republici Makedoniji upravo ostvaruje „makedonski scenario“ – na koji su nas Vučić i njegovi pobočnici odavno upozoravali, a mi smo ih olako shvatali – što je, doduše, s jedne strane sasvim logično (jer, zaboga, gde je „makedonskom scenariju“ prirodnije mesto nego u Makedoniji?), ali je s druge i uzmemiravajuće, jer bi taj „makedonski scenario“ – kako i priželjkuju neprijatelji svih boja – mogao da se prelije s ove strane granice, a onda zbogom stabilnosti i ostalim divotama Vučićeve Srbije…

Ako ste se malo pogubili u meandrima ove logike, ako ne uspevate da pratite radnju i ako brkate likove, ne krivite sebe. Nego „scenariste“. Koji, gle, uopšte ne moraju da budu „makedonski“. Šef scenarističkog tima se, doduše, zove Aleksandar, ali makedonski ipak nije.

Hajde da malo raspetljamo ono što smo zapetljali, to jest, verno preneli tuđe „zapetljancije“. Aktuelnim nasilnim političkim nemirima u susednoj Makedoniji prethodili su parlamentarni izbori. Do sada vladajuća VMRO-DPMNE osvojila je 51 mandat, opoziciona Socijaldemokratska stranka Makedonije (SDSM) 49, nekoliko partija etničkih Albanaca ukupno 20 mandata. Partija Nikole Gruevskog do sada je vladala u koaliciji s Albancima (pre svega DUI), ali nisu uspeli da sklope sporazum o daljoj saradnji, jer su se ovi priklonili SDSM. Ništa neobično, svakodnevna stvar u demokratijama: kolicije nastaju i nestaju, nema tu „crkvenih brakova“.

Zoran Zaev, predsednik SDSM skupio je komotnu većinu (67 od 120 poslanika) za formiranje vlade, ali je predsednik države Ivanov – kadar VMRO – naprosto odbio da mu da mandat za formiranje vlade, što je zapanjujući presedan, nelegalan i nelegitiman čin protiv elementarnih demokratskih pravila. Pri tome se pozvao na „patriotske razloge“, jer bi SDSM s Albancima tobože rasturio jedinstvenu Makedoniju, iako je VMRO bio u koaliciji s tim istim Albancima, i tako je hteo i da nastavi. Izgovor za de facto državni udar Ivanov i VMRO pronašli su u polufantomskoj „Tiranskoj deklaraciji“, spisku „lepih želja“ albanskih etničkih partija, mada im ni ta deklaracija ni te partije ni pojedinci (Talat Džaferi, sada tobože sporni novi predsednik Sobranja, kod Gruevskog je bio ministar odbrane, što je mnogo osetljivija dužnost u svakoj državi!) nisu smetali dok su s njima bili u koaliciji, i dok se verovalo da će se takva koalicija održati u još jednom mandatu.

Znamo šta je usledilo: izbruh divljačkog, brutalnog političkog nasilja, očigledno u organizaciji bar nekih ljudi iz do sada vladajuće partije i njene okoline, kao i uz diskretnu, ali nesumnjivu pomoć odmetnutih državnih i paradržavnih struktura. Bio je to, po svoj prilici, očajnički, kockarski pokušaj da se vlast do u nedogled uzurpira po svaku cenu – a oni koji su to učinili najbolje znaju zašto misle da samo dok su na vlasti mogu da budu sigurni da će biti na slobodi.

E sad, sve je to lepo (ili nije) ali kakve veze Srbija ima s tim, i zašto bi taj unutarmakedonski politički zaplet – ma koliko scene iz vandalizovanog Sobranja bile teške i mučne za gledanje – bilo kako destabilizovao susednu zemlju, sa sasvim drugačijom unutrašnjepolitičkom situacijom, i s vlašću čvrsto u rukama jedne partije i jednog čoveka?

Na logično potanje ne može se jednostavno dati isto tako logičan odgovor. Famozni „makedonski scenario“ već je neko vreme jedna od mantri vlasti u Beogradu, a da je sve vreme najasno što je to uopšte i kako se to „aplicira“ na Srbiju? Ako ovde i ima nekih bitnijih političkih turbulencija, one su intonirane doslovno oprečno od onih u Makedoniji, tako da sličnosti nema, osim u mozgovima „teoretičara zavere“, a takvima ionako nikakav razum i logika nisu pogonsko gorivo, niti ima smisla nadgornjavati se s njihovom morbidnom maštom.

Pa, čemu onda sve to? Kako je u svakoj, čak i naizgled pomalo zaumnoj politici naposletku moguće, pa i nužno, pronaći velik grumen pragmatičnosti i sleđenja sopstvenog partikularnog interesa predstavljenog kao briga za zajedničku stvar, tako je to moguće detektovati i u veštački podgrevanoj histeriji oko nelegalnog uvoza „makedonskog scenarija“ u Srbiju.

Da vidimo šta bi to, dakle, bilo. Gruevski i VMRO-DPMNE vladaju Makedonijom deset godina, na način izrazito autoritaran i demagoški, isprva se pozivajući na izrazito „evropejstvo“ (i EU i NATO), da bi se, kako se ta priča izduvavala kao prazna retorika, sve više okretali auoritarnim partnerima i pokroviteljima na drugim adresama, pre svega onoj moskovskoj. Takođe, odnosi Vučićeve Srbije i Makedonije Gruevskog od početka su puni toplog razumevanja i uzajamne kolegijalme simpatije, do granice međusobnog poistovećivanja.

Šta, dakle, vidi Vučićeva Srbija u današnjoj, prevratnoj Makedoniji? Svoju moguću budućnost, koju će nastojati da po svaku cenu predupredi. Naime, pre ili kasnije, i Vučić i okolina izgubiće većinu, kao i svi pre i posle njih. Ali će u međuvremenu – kao i VMRO u Makedoniji – već sasvim interiorizovati stanovište po kojem njima vlast pripada po nekoj višoj pravdi, na koju ne može presudno da utiče nešto tako banalno kao što su tamo neki glasovi i izbori. Zato bi pokušaj – ma koliko bio zakonit, pravno i politički čist – nekoga drugog i drugačijeg da preuzme vlast „samo“ zato što je u stanju da formira neku novu većinu bio ocenjen kao izdajnički čin, a zna se kako se tretiraju izdajnički činovi…

U dizanju moralne panike i upadljivom solidarisanju sa svojim južnim političkim partnerima, koji se pokazuju kao verovatno opasne, svakako degutantne, ali u nekom dubljem smislu trivijalne političke siledžije, Vučićeva vlast otkriva kao na dlanu sopstvene strahove, lošu savest, bojazni i demone koji je proganjaju. To je jedini stvarni „makedonski scenario“, sve drugo su tlapnje.

(Slobodna Evropa)