Postoji li na svetu makar jedna osoba koja je bila iznenađena ishodom referenduma koji je vlast manjeg bosanskohercegovačkog entiteta, oličena i koncentrisana u liku Milorada Dodika, organizovala ne zato da bi nešto saznala, nego zato da bi nešto saopštila, možda čak i nečim zapretila?

Naravno da ne postoji, i naravno da se na to i računalo. Jedino možda u dalekom Pjongjangu Kim Jong Un besni od ljubomore: „Ko je taj Dodik, i zašto ima bolje procente na referendumu nego ja na izborima?“ Ali, to je samo pretpostavka, nedokaziva mada tako lako zamisliva da to mora da nešto govori: ili o onom ko zamišlja, ili o samom događaju. Ne pjongjanškom, nego banjalučkom.

„Zvanični Beograd“, takođe po pjongjanško-banjalučkom receptu oličen i sav skoncentrisan u jednoj ličnosti, ovaj referendum „nije podržao“, štaviše, mlako je pokušao da Dodika od njega odgovori – ili da barem ostavi utisak da pokušava da ostavi utisak da to pokušava – ali je Dodik ostao tvrdoglav i neposlušan, što bi trebalo da je pomalo čudno za nekoga ko de facto tvrdi da je njegov glavni grad Beograd, da je tu pravo središte njegove nacije i države.

A Sarajevo da je tek „nužno zlo“, koje bi u perspektivi pre moglo da prestane da bude nužno nego što bi moglo da prestane da bude zlo. Dakle, ili Dodik to ne misli ozbiljno ili ozbiljno ne misle oni koji tvrde da su učinili i čine sve da Dodika obuzdaju, da se protive referendumu i da su svesni njegovog potpaljivačkog potencijala i konsekvenci koje mogu daleko da nadmaše naizgled minoran povod.

Šta je, dakle, istina? Možda je najjednostavnije da pođemo od činjenice da se na nedeljnom referendumu sasvim otvoreno i javno i zvanično glasalo i na teritoriji Srbije, recimo, u Beogradu i Novom Sadu. Potom i od činjenice da su svi mediji bliski vlasti – a to su skoro svi mediji, i javni i privatni – o referendumu i svemu u vezi s njim izveštavali u tonu koji se kretao od „neutralno“ blagonaklonog pa do egzaltirano navijačkog. Na kraju i od činjenice da se protivljenje referendumu svelo na nekoliko Vučićevih nemuštih, poluprogutanih reči, a da je njegova politička okolina – prednjačio je ratoborni trećepozivac Ivica Dačić, verovatno najbizarniji ministar spoljnih poslova na evropskom kontinentu – „pumpala“ sasvim drugačiju atmosferu, što opet ne može biti da je bilo bez Vučićevog podsticaja ili barem odobrenja a kamoli protiv Vučićeve volje, toliko je bar valjda jasno o odnosu snaga u današnjoj Srbiji.

Šta će sada uslediti? Ako ostavimo po strani događanja u samoj BiH – tužilački poziv za Dodika i slično – i skoncentrišemo se na Srbiju, naredni period biće i ispit verodostojnosti vlasti u Beogradu kada je u pitanju odnos prema Bosni i Hercegovini, što je sama srž famozne „stabilnosti u regionu“ u koju se Vučić slatkorečivo kune. Jer, kako da bez te stabilnosti pokaže svima ko je pravi „lider na Balkanu“ i nova vodeća ekonomsko-politička sila koja je čistom snagom rada i truda izdominirala balkanskim potkontinentom, pa je evo, po prvi put i u novijoj i u starijoj istoriji, ostvarila i suficit sa Hrvatskom – doduše, tako što su mnoge fime upravo u hrvatskom vlasništvu preselile glavninu proizvodnje u Srbiju jer im je tako jeftinije, pa sada „izvoze“ svoju robu nazad kući?

Zvuči šaljivo, ali srpski se premijer nije šalio, uopšte; on inače ne pati od izraženog smila za humor, pa to ne treba očekivati ni ubuduće. No, nesklonost šali nije isto što i nesklonost sprdnji: čini se, naprotiv, da će se tiha sprdnja spokojno nastaviti. Beograd naprosto prema Bosni i Hercegovini igra obeleženim kartama, i na razne načine („institucionalno i vaninstitucionalno“, što bi rekao pravi osnivač Republike Srpske, preminuo u Hagu) podržava i krepi latentni separatizam svakog mogućeg rukovodstva Republike Srpske, od prvog dana njenog postojanja – što bi trebalo da je taj „mitski“ deveti januar – pa do danas.

Uostalom, kako bi moglo biti drukčije? Ključni delovi političkih biografija svih najvažnijih ljudi Srbije (cela vlast plus deo opozicije) blisko su povezani s (nasilnim) nastankom te etnički ekskluzivne tvorevine na tlu multietničke Bosne i Hercegovine.

Iskreno i stvarno, dakle strateško i trajno odustajanje Beograda od podržavanja RS kao „tranzitne“ paradržavne forme koja će se pre ili kasnije odvojiti od BiH i spojiti sa Srbijom, ili u „najgorem“ slučaju na neodređeno dugo vreme održati samo potpuno formalnu i besadržajnu vezu s ostatkom BiH, značilo bi poraz njihovog životnog projekta u politici. Veruje li iko stvarno da im je baš to na umu? Ako se nađe takav, neka u narednom periodu dobro obrati pažnju na odnos zvaničnog Beograda prema „prekodrinskim“ zbivanjima, a naročito prema Dodiku i njegovim dvorjanima.

Ali, zar ne bi trebalo da barem za Vučića to više ne važi, zar se makar on nije sasvim okrenuo nekim drugim vrednostima, onim koje sam najradije iskazuje kroz pomalo, recimo tako, neobično propovedanje protestantske etike radišnosti i vrednoće, po strani od velikonacionalnih tlapnji? Da, trebalo bi, ako samo i jedino slušamo šta govori. Samo, politika nikada nije sadržana u tome šta govori jedan čovek – pa makar i Taj čovek – nego u sveukupnom ponašanju svih relevantnih faktora koji su pod njegovom upravom ili kontrolom.

A kada se to sagleda, slika izgleda sasvim drugačije: „ima neka tajna veza“ između Beograda i Banjaluke (s magistralnim odvojkom ka dalekom ledenom Kremlju, odakle je Banjaluci, što direktno što preko Beograda, i stigla nova trasa referendumskog glasovoda), i ona, takva kakvom je postavljena, trajno destabilizuje i truje Balkan, i stvarno je nejasno kako iko zamišlja da bi to moglo samo od sebe da naprosto prestane. A zapravo nije baš ni stvarno tajna, zar ne? Osim možda za one koji misle da se graditi se neveštim i neobaveštenim neka jako mudra politika, a ne samo infantilno prolongiranje suočavanja sa stvarnošću.

(Slobodna Evropa)