Stvar je smrtno ozbiljna i, baš zato, hajde da se prvo malo igramo. Zamislimo da je baš sve što oni tvrde, namiguju i insinuiraju tvrda, čista i jedina istina.
Zamislimo da se Predrag Gojković nije ubio tog prvog aprila 1993. u stanu studenta Saše Jankovića na novobeogradskom Bulevaru Arsenija Čarnojevića. Zamislimo da su se prijatelji zapravo igrali s oružjem, otimali se oko pištolja, i da je u svemu tome pištolj nesrećno opalio i ubio Gojkovića, a Janković i društvo potom uspeli nekako da zataškaju stvar i prikažu taj tragičan događaj kao samoubistvo. Neka nam ni to ne bude dovoljno, pa zamislimo da je u trenutku opaljenja pištolj bio baš u Jankovićevoj ruci. Zamislimo, dakle, da je Saša Janković ubica, pa makar i iz nehata.
Nije da makar za sekund verujem u tu priču, samo kažem: hajde da zamislimo da je baš tako bilo. Teoretski, i to je moguće, a niko od nas nije bio tamo, nije im držao sveću. Oružja je okolo bar bilo koliko voliš, i mladi mužjaci voleli su da se igraju njime, da se paunišu pred ženkama ili međusobno. Uostalom, svega stotinak kilometara zapadnije, besneo je kanibalski rat.
Dvadeset i dve godine kasnije, „ličnost Saša Janković“ radi na poslovima i radnim zadacima „institucije zaštitnika građana“. Izvršna vlast i njeni pridruženi izmećari nemaju, kažu, ništa protiv „institucije“, nego samo dvoje u moralne i ostale kvalitete ličnosti koja trenutno obavlja taj posao. A institucija – e, ona je baš sjajna i oni joj pružaju punu podršku. Samo još da se nađe Ličnost dostojna Institucije, i sve će biti u redu. Recimo, neka Ličnost koja se neće mnogo mešati u svoje poslove u svojstvu Institucije.
Zašto, dakle, „ličnost Saša Janković“ nije dostojna? Tragali su dugo za odgonetkom, nisu našli ništa. Toliko su bili očajni da su probali čak i s visinom njegove plate, i obrukali su se. Sada im se čini da su napokon iskopali pravu stvar, a ne postoji nikakva moralna kočnica – moralne kočnice su, naime, takođe stvar strukture i integriteta ličnosti – koja bi ih sprečila da u taj mulj zarone do dna.
I baš zato kažem: hajde da zamislimo da je sve bilo onako kako insinuiraju svi ti vučićistefanovićipinkoviinformeri. Pitanje glasi: zašto mi to sada/ tek sada/ baš sada saznajemo? To jest, da li bi nam to bilo ikada servirano da Ličnost koja vrši posao Institucije nije ušla u otvoreni sukob s vlašću oko niza važnih i osetljivih pitanja? Od kojih svakako nije najvažnije, ali jeste na neki bolestan način najosetljivije pitanje „slučaja Andrej Vučić“. U tom je trenutku Saša Janković zapravo reaktivirao svoj „dosije“, mada toga nije mogao biti svestan. Tog dana je krenula potera; ovo je njen ishod. Da „ličnost Saša Janković“ nije nagazio po prstima onoga koga ne treba, demaskiravši pred celom Srbijom moralnu i ljudsku mizeriju jednog primitivnog bahatog nasilništva, njegova navodna „mračna tajna“ zauvek bi spavala u dubokom ledu (para)udbaških arhiva. Biti svestan ove činjenice važnije je za javni interes i društveno zdravlje čak i od definitivnog rasvetljavanja – ako bar na trenutak, intelekualne igre radi, poverujemo da sve nije još tada rasvetljeno – šta se to tačno dogodilo tog prvog aprila devedeset i treće.
Ovo kroz šta prolazi Saša Janković jeste političko pitanje, još više pitanje vlasti, ali je ipak najviše jedno pervertovano lično pitanje – ne s njegove strane, dakako. Ovo je osveta duboko povređenog patološkog narcisa koji se dočepao ozbiljnih instrumenata moći, mada bi ga – usudiću se da osnovano pretpostavim sudeći po njegovom javnom ponašanju godinama unazad – jedan pošten i stručan pregled trajno lišio mogućnosti da bilo čime upravlja.
Šta nam ovo govori? Nije, dakako, problem u institucijama predsednika vlade, ministra policije, urednika tabloida, vlasnika televizije, ili bilo kojoj drugoj. Problem je u ličnostima. One su u epicentru jedne duboke patologije.
Zato ću, jer se o ličnostima a ne o institucijama radi, to reći i ovako:
Srbijom danas vlada ološ. Nije to prvi put, ali ovakvog ološa još nije bilo. Ovaj je znalački prosejan i probran, najgori u pisanoj istoriji. Talog koji se (počev od samog Velikog Meštra Sviju Hulja) kalio po navijačkim bandama, paravojnim falangama, desničarskom podzemlju, šešeljevskim kokošarnicima. U poređenju s njima (i samo s njima) čak i ograničeni, zli i moralno tupi Miloševićevi satrapi iz devedesetih deluju kao džentlmeni.
Zato ni sukob s Jankovićem nije stvar ideologije, čak ni politike, u neku ruku ni pukog održanja na vlasti: ne, to je jednostrano lični sukob, kao i sve drugo što je s njima u vezi. Oni drugačije ni ne umeju, niti uopšte postoji neki politički sadržaj izvan njih samih, u „najličnijem“ smislu. Pa, samo poslušajte: o čemu govori jedan Vučić kad govori o bilo čemu? O sebi, i jedino o sebi. S iskrenim divljenjem i čestim napadima ganutosti. U tom smislu, najglupljim (i najštetnijim) su ispali oni koji su bar za trenutak poverovali da su se oni Šešelja odrekli: ne, oni su ga samo prevazišli. Šešelj je sumorni diletant iz dvadesetog veka, otužni klovn analogne epohe; od njega su baštinili hardver ničim nesputane besramnosti, sve drugo je njihov izvorni softver.
(Autonomija)