Ovo neće baš biti tema ove kolumne, ali se mora spomenuti, to je jače od mene. Građanin Milorad Dodik, predsednik jedne regije u Bosni i Hercegovini, ponosno je objavio pretrpanu agendu za sledećih mesec dana: treba da se sastane sa Orbanom, Erdoganom, Lukašenkom i Putinom.

Da, dobro ste pročitali: sa Orbanom, Erdoganom, Lukašenkom i Putinom. Možda ne baš tim redosledom, ali to nije važno. Kako je moguće da mu se na tom spisku nije omakao baš niko ko vodi neku normalnu i demokratsku zemlju na normalan i demokratski način?

Pitanje je retorsko, naravno: niti Dodiku trebaju takvi sagovornici (dobro, trebaju mu, iz diplomatskih razloga, ali su mu opravdano uglavnom nedostižni), niti oni baš čeznu da se viđaju s takvim tipovima, ako baš ne moraju.

A zašto bi morali da se viđaju s nekim ko nije predsednik ni države ni vlade nego neki regionalni vezir-kabadahija?

Pa opet, ne bi nikako trebalo potcenjivati potencijal za belaj čoveka koji u svom imeniku ima brojeve sve četvorice jahača apokalipse. Dobro, četvorice glavnih, bar za ovaj kontinent.

E, vidite jedan od te četvorice, onaj ponajjači, sprema se za izbore tokom sledećeg meseca.

A kako se sprema? Tako što mu dostavljaju spiskove onih koji su namerili da se kandiduju za isto mesto pored njega živog i zdravog.

Pa onda on s tog spiska precrtava imena onih koji mu se ne dopadaju.

A ne dopada mu se niko ko se kandidovao sam od sebe i za svoj račun, zastupajući ideje gospodaru iz Kremlja odbojne i strane.

Kako sada stvari stoje, na spisku protivkandidata opstalo je samo četvoro ljudi, sve ispravnih i dragih, voljnih da statiraju u kremaljskim predstavama i da se strogo drže onoga što piše u scenariju.

Uostalom, nedavno je to radio i njegov privezak Lukašenko: birkao je protivkandidate, s posebnim zadovoljstvom izbacivši sa spiska onog koji mu je bio najopasniji. Naposletku se umesto njega kandidovala njegova žena.

Nju je pustio, valjda je računao –pih, ženščina, šta mu ona može? Kad ono, neki upućeni u beloruske finese čak kažu da je pobedila na izborima, ali mi je teško da u to poverujem, jer ne bi valjda šarmantni Aca Lukaš pustio na izbore nekoga ko može da ga pobedi?

A uostalom, i da je pobedila, šta onda? Ima tako nekih zemalja u kojima pobednika ne određuje broj glasova, nego volja onoga koji je pobedio unapred.

Vidimo da Mile Dodik, taj živopisni Jovanča Micić sa zapada Bosne, voli takve zemlje i takve pobednike, a i oni vole njega. Ali razume se da ni to nije tema ove kolumne.

A šta je onda tema? Recimo, to da sve što važi za vezira Dodika važi i za sultana Vučića, a to nas se već mnogo više tiče.

Svi ovi iz Dodikovog imenika nalaze se i u Vučićevom, što imeniku što srcu, i to visoko kotirani. I sve su te ljubavi obostrane; doduše, interesne ali kakve to ima veze? Uostalom, nisu to samo interesi, to su i sklonosti i shvatanja, a to ljude ume da poveže neraskidivim nitima.

Da je Vučić isto što i oni, mada u nešto razblaženom vidu – više razblaženom prilikama i okolnostima nego njegovom naravi – uzalud smo upozoravali od početka: malo ko je hteo da čuje.

Ipak, ono što je najviše frustriralo svakoga ko je jasno video u koju tandariju stvari idu, bila je gotovo potpuna međunarodna anonimnost Vučićevog samodržavlja.

Nekima je prolazio ispod radara jer su se bavili krupnijim svinjarijama važnijim od njega, drugi su pronalazili svoju kratkovidu računicu u sitnim dilovima s njim, ne samo oko Kosova – problema čija je jedina politička svrha postojanja u tome da se nikada ne reši.

Možda je sada ovome došao kraj. Sa farsom od ne samo pokradenih nego silovanih i poniženih izbora kanda je i provincijski šegrt četvorice velikih Dodikovih jarana prešao granicu, ili više njih, i najzad se vidljivo upisao na listu kojoj odavno pripada.

Pa šta, reći će neko, može se i tako dugo vladati. Može, kada ste predsednik velike i moćne zemlje. Ima takvih zemalja, ali nijedna od njih se ne zove Srbija.

(Danas/foto: Autonomija)