Čudno vozilo, onako kao autobusov rođak sa sela, radi na loženje i ima furunu, prevozi i ljude i svinje o istom trošku, klacka se i glavinja nekim neobičnim predelom koji bi se možda najtačnije mogao nazvati Usred Ničega, a daleki, takoreći apstraktni cilj mu je Beograd, kojem je svako od živopisnih putnika krenuo s nekim svojim ciljem i svrhom, ne sluteći da su u tom trenutku piloti ugledne Luftvafe već uveliko spremni da na komandu polete ka tom Beogradu i izruče na njega tone bombi, bez selekcije i diskriminacije, pa koga pogodi, pogodilo ga je.

Respektabilna prevoznička firma zove se „Krstić i sin“, posada se sastoji od vozača Miška, koji nije možda baš preterano odmakao u intelektualnom razvoju ali zato vozi kao zmaj, i njegovog prefriganog oca koji obavlja sve druge dužnosti, od kondukterisanja do pregovaranja s drumskim hajducima, uz prigodnu ugradnju u sve tarife.

Svi znamo odakle je sve ovo, osim što je iz epicentra naših svesti i podsvesti: iz filma „Ko to tamo peva“, snimljenog pre 44 godine. Situacija koju opisuje tada je bila stara 39 godina, elem, više je vremena i istorije proteklo od filma do naše stvarnosti nego od filmske stvarnosti do samog filma. Ali, pokazuje se, po ko zna koji put, da to ionako nije važno jer vreme ovde ionako stoji, osim onda kada ide u rikverc. A vozi ga Miško, vezanih očiju.

Vratimo se pomalo zaumnom predelu odvijanja filmske radnje, jer ovaj bi film mogao da se nazove road movie, kad bi tu uopšte ikakav pravi „road“ postojao. Predeo oslikan Šijanovim majstorstvom nikako ne liči na šumadijske, a kamoli fruškogorske zelene brežuljke, ni na bačku ravnicu, ni podrinjske vrtoglave brzace, ni na gorske kamenjare. On pomalo, dakle, kao da nije od ovoga sveta, ali jeste, i te kako: radi se o Deliblatskoj peščari, dragulju i fenomenu južnog Banata, i još jednoj tekovini koju nam je ostavilo Panonsko more pre nego što je odustalo od sebe i od budućih nas. Deliblatska peščara svojom peskovito-žbunovitom osebujnošću na neki način stvarno deli ono mitsko krležijansko „panonsko blato“, tj. deli južni Banat na istočni deo, kojim dominira Vršac, i zapadni, čija je os i osnova Pančevo.

A onda je osvanuo dan, jedan naizgled sasvim običan oktobarski četvrtak, u čijem većem delu nigde, baš nigde po južnom Banatu niste mogli da se po svojoj volji ili potrebi, za svoje novce ili ćeif, prevezete autobusom, jer najednom nigde istočno od Tamiša nije bilo ni autobusa, ni Miška, ni njegovog prefriganog oca, ni nesmotrenog lovca ni nadobudnog šlager pevača, nego su i prašnjavi i peskoviti drumovi južnog Banata zapali u stanje tihovanja, za sve osim za slavljenike: svi, ali doslovno svi autobusi Pantrasporta iz Pančeva, Autotransporta iz Vršca i drugih, manjih privatnih prevoznika angažovani su za razvoz srećnih naprednjaka sa svih strana do vršačke hale Milenijum, gde je održana proslava ne-znam-i-ne-zanima-me već kojeg rođendana Srpske napredne stranke u južnom Banatu. Sigurno su bezecovani i Krstići s onom svojom šklopocijom; Miško je odavno odmenio oca i sada vozi njegov sin, nazovimo ga Miškić, ali biznis se inače odigrava po istim načelima.

Kako je moguće, kako je uopšte zamislivo ceo jedan region jedne zemlje ostaviti bez jednog od osnovnih resursa koji spadaju u područje javnih usluga, samo zato što nekoj po nečemu izdvojenoj grupi ljudi, na primer političkoj stranci, za neka njena bahaćenja treba, recimo, što više autobusa? Šta ih sprečava da nam sutra na isti način isključe vodu ili struju, ako im zatreba? Možete li to zamisliti bilo gde drugde, u prostoru i vremenu? Ni u jednopartijskoj Jugoslaviji SKJ nikada nije na ovaj način uzurpirao i kidnapovao javne resurse.

Imam samo jedno razumno objašnjenje. Drumski razbojnici u međuvremenu su se preselili u kancelarije i preuzeli vlast nad svime i svima. Deda je dozvao decu, a deca su alava, sebična, drska i bez ljudskog obraza. I mogu šta hoće, ali ne i dokle hoće. Naposletku uvek dune velika košava i pesak prekrije svaku pogan.

(Danas, foto: NDNV)