Šta god da ste planirali za utorak, neki ljudi će tada raditi nešto mnogo važnije od tog vašeg, i to važnije ne samo za njih, nego bogme i za vas, čaki ako vi toga niste svesni. Kad kažem „neki ljudi“, ne mislim na petoro ili desetoro, nego na milione njih. Desetine miliona. Zapravo, stotine.

Ti ljudi će birati, a vi i ja nećemo, predsednika ili predsednicu SAD. A onda će taj ili ta koja bude izabrana u izvesnom smislu biti predsednik i svima nama ostalima, jer će biti u mogućnosti, pa i konstitutivnoj obavezi da ponekad i nepopravljivo sukreira svet u kojem živimo. Nije Slavoj Žižek bio pijan od cvičeka kad je rekao da su američki izbori suviše važni da bi na njima odlučivali samo građani Amerike. U tu je rečenicu upisan ironijski paradoks vredan ozbiljnog razmišljanja, ali svakako se ne radi tek o običnoj šali.

Kad smo već pri tim pomalo neobičnim pitanjima nesrazmerne važnosti izbornih ishoda, u Srbiji je to baš obrnuto: naši izbori su isuviše važni da bi se dopustilo da na njima odlučuju građani Srbije. Pa u njihovo ime odlučuju oni kojima su izbori najvažniji, a to su vladari i vlasnici Srbije, koji se od feudalne vlastele razlikuju jedino po tome što oni davni vlastelini onomad nisu morali ni formalno da obnavljaju svoje mandate. Ali ni tu razliku ne treba precenjivati, jer tamo gde nema demokratije – mada može biti njene prazne ljušture – kraljevima i kneževima jedina prava opasnost preti sa samog Dvora.

Kako smo dospeli u takvo stanje, slobodnije od ropskog tek onoliko koliko su i žive i mrtve duše onog Čičikova iz davne Gogoljeve reportaže, koju nazivamo satirom samo zato da nam bude duši lakše, od robova slobodnije? Tako što smo, naizgled pri zdravoj svesti, izabrali za vlast ljude kakvi u demokratiji, doduše, mogu da se kandiduju, a nije ni zabranjeno glasati za njih… ali se to u principu ne radi. Onako kako nije zabranjeno ni survati se šleperom niz liticu od trista metara u morsko stenje „da vidiš kakav je to osećaj“, ali… ljudi izrazito izbegavaju da rade takve stvari. Mislim da im kontrolni udeo razuma, pa i prosvećenosti, govori da čovek ne treba da čini baš sve što bi teoretski mogao da učini.

Nešto slično učinili su mnogi Amerikanci prvog novembarskog utorka 2016. godine: bacili su se niz liticu, pa šta bude. Amerika za vreme Trampa nije postala prava diktatura samo zato što je Republika za to ipak bila odviše jaka, a ne zato što je on, vozeći je, makar jednom upotrebio kočnicu. Onda se činilo da se taj košmar kako-tako završio, i da se neće ponoviti. Greška! Evo ga opet pred vratima, ali moguće ponavljanje ne bi bilo puka repriza nego nova, remiksovana, mnogo brutalnija verzija. Da li bi Republika, ma koliko jaka, to izdržala?

Ona Vajmarska skinula je gaće pred jednim opasnim pajacem za nedelju dana. Balkanske banana-republike bez banana radosno su se podale svojim silovateljima, udale se za njih bez prava na razvod i izrodile im decu, male mutante koji ne znaju i ne razumeju da bi se moglo, štaviše, da bi vredelo, živeti nekako drugačije.

Zašto Republike, čak i jake a kamoli one druge, tako lako padaju? Zavisi; za početak, zato što zaboravite da ih branite. Da biste ih branili, prvo morate razumeti da su napadnute, i kako, i otkuda, i na koji način i s kojim ciljem. Bez toga nikakve odbrane nema. Francuzi imaju možda najzavidniju tradiciju odbrane Republike, Makronu se mora priznati da je ipak nije izneverio – on, koji je izneverio toliko drugog. Nego je Republiku utvrdio tako da joj ne mogu ništa, i obranio ju je. Dobio je Republiku na revers ušavši u Palatu, i po svoj prilici će je temeljno neoštećenu predati dalje. Dobro, možda je njemu lakše nego drugima jer on tačno zna šta brani: slobodu, jednakost, bratstvo. To su, reći će se, samo ideali, a stvarnost je prečesto predaleko od njih. Tačno. Ali tamo gde ti ideali padnu ne ostaje baš ništa – ni stvarnost, ni snovi.

(Danas)