Stotinak tipova je posedalo u automobile u Zagrebu i široj okolini i usred letnjih pripeka krenulo na dug put u Atinu, prošavši celu Dalmaciju, Crnu Goru, Albaniju i Grčku.

Atina je turbulentan, ali božanstven grad, a i sezona brčkanja (grčkanja?) u grčkom moru je u punom jeku, ali oni tipovi, interesantno, nisu poneli kupaće gaćice. Osim ako ih nisu nosili kao deo kamuflaže, pošto su se pretvarali da su turisti, a ne ono što jesu.

A šta su? Ljudi kojima nije bilo teško, naprotiv, bilo im je zadovoljstvo, da pređu hiljadu i po kilometara da bi ubili jednog čoveka. Nisu oni, doduše, krećući ni znali ko je taj čovek konkretno, kako se zove i kako izgleda, ali su znali da će na licu mesta pronaći pravog. I pronašli su ga.

Na dan ovog zločina, u Atini je odigrana, ili je trebalo da se odigra, i jedna fudbalska utakmica, koja je bila tobožnji povod dolasku onih stotinak tipova preko celog Balkana.

Ime žrtve nam je poznato, ime ubice još nije. Postoji mogućnost da onaj ko je izbo nožem preminulog suparničkog navijača (koji je u tom trenutku mirno sedeo u kafiću) nije bio neki od hrvatskih izletnika nego neko od njihove domaće, grčke sabraće iz redova navijača njima bliskog kluba, ali to ništa bitno ne menja u ovoj stvari.

Jer ni tog ubistva ni cele druge fertutme (koja, pored tradicionalne materijalne štete, uključuje čak i jednu teško povređenu devojčicu, slučajno zahvaćenu ovom superćelijskom olujom iz jedne njoj egzotične, možda i nepoznate zemlje) ne bi bilo da onih stotinak tipova nije krenulo u Grčku s čvrstom namerom da ostanu suvih kupaćih gaćica.

Navijačko podzemlje – koje nije drugo nego specifičan omladinski ogranak kriminalnog podzemlja, a sva druga objašnjenja tog tobožnjeg fenomena mirno okačite onom poslovičnom mačku o rep – pratim samo koliko moram, pa sam tek sada saznao da u ovoj priči iz žanra tradicionalne mržnje među navijačkim plemenima, u ovom slučaju Dinama i AEK-a, postoji i jedan klasično ideološki momenat. AEK, naime, okuplja uglavnom levičarski opredeljene pristalice, šta god njima, i šta god u današnjoj Grčkoj značilo „levičarski“.

To je crvena krpa i za Bad Blue Boyse i mnoge druge, uključujući huligane konkurentskog atinskog Panatinaikosa.

Gledano sa ovdašnjih osmatračnica, ta stvar je prilično bizarna, jer ni ovde ni bilo gde u blizini ne postoji ništa slično. Navijačke grupe su uvek desničarske, u suštini (pro)fašističke.

U celoj Istočnoj i jugoistočnoj, dakle postkomunističkoj Evropi je tako.

I u zapadnoj Evropi fudbalski tzv. huligani, tj. dobrim delom kriminalci u nastajanju su desničari, ksenofobi, rasisti i sve što uz to ide, ali ipak postoje i drugačije grupe.

A Grčka je u osnovnom društveno-političkom smislu zapadnoevropska zemlja, bez obzira na to što je geografski krajnje istočno i južno.

Nije nezanimljivo pratiti odjeke i reagovanja na atinski užas. Neke moje hrvatske kolege s razlogom se zgražavaju nad tim kako nemali deo političkog i medijskog establišmenta nalazi stotine načina da nekako ako ne baš zabašuri a onda relativizuje veličinu i naročito korene grozote koju su turisti suvih kupaćih gaća počinili u Atini.

Razlog ovome ti komentatori pronalaze u suštinskoj ideološkoj bliskosti branilaca i branjenika; pitanje je samo ko je tu koga stvorio i odljuljao, bez obzira na biološke godine.

Šta, međutim, da kažemo „mi“ na sve to, mi posejani i povijeni od Horgoša do Preševa? Kako mi bilo kome da popujemo kad je reprizni predsednik ove zemlje, bivši i možda budući premijer, ćirilični Orban i loše hristijanizovani Erdogan, i uopšte drski samodržac i protivpravni vlasnik ove države, čovek ponikao u tom istom miljeu navijačkih bandi?

Nije li i on išao u isto takve „atinske“ pohode, čime se i danas hvali i ponosi? Samo što sticajem srećnih okolnosti niko nije ubijen.

Bože, šta ja pričam: niko nije ubijen?! Ubijeno je bar stotinu hiljada ljudi, samo ne na licu mesta, nego nešto kasnije. Čemu je i on, nešto kasnije, pripomogao kako i koliko je mogao.

(Danas, foto: Autonomija)