Ima u Novom Sadu jedan izraz iz urbanog slenga, najviše ga koriste pripadnici moje i okolnih generacija: „iz nevezuše“. Recimo kada neko kaže ili učini nešto čemu ne možete videti nikakav dobar razlog, uzrok ili povod, ili kada se dogodi nešto sasvim neočekivano i bar naizgled nelogično, za to će se reći da se stvorilo „iz nevezuše“.

Niški kardiohirurg i glavna zvezda prethodnih izbora dr Dragan Milić, darling nezavisnih medija i antirežimski opredeljenih građana, teško da je upoznat s finesama novosadskog slenga, a nema ni razloga da to bude. Ima on svoja niška posla, štaviše, političku karijeru upravo i gradi na lokalnom aktivizmu, brizi za svoj grad i njegove interese i borbi za decentralizaciju koja je, kao što odavno znaju i teorija i praksa političkih sistema, sama srž demokratskog odlučivanja i upravljanja koje je što je god moguće bliže tzv. običnom građaninu i građanki.

Znamo kako se završila ova faza doktorove borbe za decentralizaciju: opozicija je dobila grad Niš, ali zamalo. Radile su tu razne mahinacije i manipulacije, sve to dobro razumemo i mi koji smo daleko od mostova na Nišavi, pa je Niš kao takav ostao režimu, ali je zato njegova centralna opština Medijana postala opozicioni bastion, jedini u Srbiji.

Činilo nam se da ni dr Milić nije sasvim nezadovoljan tim ishodom: daj šta daš, a mi ćemo na Medijani pokazati šta umemo i znamo, pa ćemo se širiti dalje. Što bi rekao pesnik: „first we take Manhattan“…

Međutim, nedavna sednica niške skupštine pokazala je da veliki decentralizator iz nekog ne baš jasnog razloga (nevezuše?) ima nešto protiv postojanja gradskih opština: sve bi on to lepo ukinuo, sve je to samo trošak za radni narod čiji su mu interesi najbliži srcu (a on se bar u srce razume). Ali, ako Niš ostane bez opština, onda nema ni Medijane?! Zvuči kao totalna nevezuša, ali možda je dr Milić prosto vizionar koji vidi dalje od nas ostalih.

I bogme, vidi Dottore prilično daleko, sve do trista i kusur kilometara udaljenog Novog Sada, koji već uživa ono što Milić priželjkuje za Niš: grad je administrativno sasvim centralizovan, nije podeljen na opštine – što je inače krajnje neobično za grad te veličine u jugoslovenskim, evropskim pa i svetskim okvirima. Milić prekoreva lokalne (niške) naprednjake da je grad pod njima osiromašio dok, eto, ne baš mnogo veći Novi Sad ima čak tri puta veći budžet. To za budžet je valjda tačno – nisam upoređivao buđelare – ali je „vezuša“ između toga i (ne)postojanja opština ostala misterija kao da je iz Dilana Doga.

Zasluge za taj budžetski procvat glavnog grada Vojvodine dr Milić je pripisao višegodišnjem gradonačelniku, a sadašnjem premijeru Milošu Vučeviću, koji da je prevratne 2019. godine skinuo Novom Sadu jaram s vrata u vidu podele na opštine, pa Milić preporučuje svojim naprednjačkim sugrađanima da se ugledaju na njega.

Ovde moram da se pozovem na još jedan biser iz leksičkog blaga NS slenga: „izneverovao“ sam čitajući Milićev solilokvij. Naime, u vreme kada su novosadske gradske opštine, nažalost, ukinute, Vučević se još igrao u dunavskom pesku. Bilo je to 1989. godine, i nije preterano reći da je to učinio ne Vučević nego – Slobodan Milošević. Preko svojih lokalnih gaulajtera, naravno. A u sklopu totalne centralizacije Srbije, još naravnije.

Tokom prosperitetnih osamdesetih, Novi Sad s okolinom bio je podeljen na sedam opština: Stari grad, Liman, Detelinara, Podunavlje, Slavija, Petrovaradin i Sremski Karlovci. U to vreme, grad je dobio novo Srpsko narodno pozorište, SPENS, Most slobode… Šta je dobio kasnije, nije za pristojne novine. Neću reći da je grad procvetao zbog opština, ali mu očigledno nisu ni smetale, najblaže rečeno. Da danas postoje u onom obliku, imao bi i Novi Sad svoje Medijane. Ne znam da li je baš iz nevezuše ako pomislim da tu ima neka tajna veza?

Dr Milić se razume u Niš i u srce – sasvim dovoljno za valjan život. Nevezuše neka prepusti luftikama, da prostite.

(Danas)