Ne znam kako bismo mogli, u političkom smislu – a politika nam je opet izjela živote, što je uvek osobina „loših vremena“ u kojima najgori među nama vladaju – definisati godinu na izmaku, ako ne kao godinu u kojoj su svakovrsno nasilje, simboličko i fizičko, i sve zamislive forme ponižavanja ljudskog, građanskog i profesionalnog dostojanstva svakog mislećeg čoveka, bile naša svakodnevica.
Režim Aleksandra Vučića (nažalost, sada se to već uistinu mora zvati „režim“, jer je demokratija u Srbiji opet poprimila pretežno fasadno-farsičnu formu, kao tokom devedesetih) i kličice njegovih poslušnih klo(v)nova ima samo jednu „agendu“: izgaziti, zatraviti, anihilirati sve što štrči iz mase „botova“ i pruža neki otpor, a naročito ako ima, ili bi moglo da dobije, gabarite koji vlast mogu da ugroze, možda ne danas, ali u doglednoj budućnosti. Tako se radi s medijima, s „tajkunima“, s uglednim i nekompromitovnim pojedincima i tako se, dabome, radi s političkim strankama. Ideja je samo jedna: da sve što se ne zove SNS bude svedeno na nivo nemoćnog, klijentelističkog političkog folklora.
Bacimo zato kratak pogled na stranačku scenu, da vidimo šta možemo da očekujemo (ovaj put se bavim samo strankama koje deluju na nivou cele države). SPS je em stranka podjednako loše istorije i pogubnog političkog mentaliteta kao i SNS, em s njime vezana poluvazalnim odnosom, tako da se nadam da niko od nje ne očekuje baš mnogo u pogledu emancipacije Srbije iz nove, to jest ponovljene, faze „samoskrivljene nezrelosti“. Takođe, nadam se da se ne nadate nekom posebnom dobru od „desne“ opozicije (DSS, Šešeljisti, Dveri etc.) kojoj Vučić smeta – ako joj uopšte smeta – samo zato što ne pati od njenih, nego od sopstvenih pogubnih fiks-ideja. I, šta nam preostaje? Prvo, Liberalno-demokratska partija, koja je izvršila neku vrstu kolektivnog političkog samoubistva, doduše ne baš do kraja uspelog, tako da se sada nalazi u fazi bliskoj „kliničkoj smrti“. Odatle će ili u definitivno upokojenje, ili nazad u život, ali za to bi prvi preduslov bio da se nekako – nežno, ali odlučno – oslobodi potpuno pogubljenog Čedomira Jovanovića, i da ga pošalje da razvlači testo u Fidelinki i osvaja azijske planinske vrhove. Samo, hoće li se to ikada dogoditi? Strepnja mi je dublja od nade.
Drugo, SBT alias stranka Borisa Tadića (zvanično se nekako drugačije zove, ali je to nemoguće zapamiti, valjda zato što ne znači ništa). Nastala je kao vid radikalne reakcije na nepodnošljivo stanje u dezorijentisanoj, na neki način čak i „depolitizovanoj“ Đilasovoj Demokratskoj stranci, i ako je neko imao mnogo razumevanja za taj čin – ja sam ga imao. To jest, samo ja sam ga imao u javnosti, ali su ga i mnogi demokratski birači imali u privatnosti… Zato je SBT i osvojila, takoreći preko noći i bez ikakve infrastrukture, pri tome konstantno strašno napadana i unapred sumnjičena baš u prodemokratskim medijima, gotovo isto toliko glasova koliko i obezglavljeni DS, što je bila više nego solidna osnova za napredak. No, SBT se ipak izgubila negde usput, što se videlo i preko njenog prečestog koketiranja s vlašću i naročito preko nedostojnog i bednog ponašanja glede „vojvođanske krize“ kada su je, s punim moralnim i političkim pravom, ostavili i njeni pokrajinski poslanici, znajući da ipak postoji i mora da postoji neka mera bruke koju se ne sme preći u ime ne znam ti kakvog „političkog pragmatizma“.
Ako se zapitate šta li se to tako loše dogodilo SBT-u da se pogubio, rekao bih da je najverovatnije reč o ovom: o zamecima konsolidacije Demokratske stranke. Naprosto, te dve stranke ne deli nikakva stvarna ideološka razlika, one i dalje deluju na principu spojenih sudova, i dugoročno nema baš mnogo mesta za obe. SBT je dobila šansu upravo neshvatljivom, sumanutom težnjom (vrha) DS ka samoukidanju. Promenama na čelu Demokratske stranke, ta je suicidalna politika diskretno napuštena. I sada važi zakontost: što više političkog smisla zadobija DS, to ga manje preostaje za SBT, baš kao što je do nedavno važilo obrnuto.
Elem, to nas vodi ka trećem: Demokratskoj stranci. Unapred se izvinjavam „lepim dušama“ što ću ih opet tako zdravo jako jediti, ali DS je jedina stranka demokratskog opredeljenja u Srbiji koja je kapacitirana tako da predstavlja kakvu-takvu bazu za ugrožavanje neprikosnovenosti predimenzioniranog političkog čudovišta u koje se pretvorio SNS, hranjen svim i svačim, pa čak i diletantizmom svojih protivnika. Ako je DS slab, ni ostali tek nemaju šanse.
Pa dobro, da li je DS slab? Naravno da jeste: pogodio ga je cunami spolja i iznutra, i pokosio ga. O tome sam pisao mnogo, neću da se ponavljam. Sada je važno nešto drugo: ima indicija da stranka koja je doterana do (gornjeg) ruba cenzusa sada počinje da se vraća na svoje prirodno mesto u političkom mejnstrimu, a toga nema bez podrške od barem, recimo, dvadesetak odsto. Ne može DS da živi na „eldepeovskim“ procentima, jer nije formatiran za to! E sad, rekao bih da se tu nešto zanimljivo događa, ali gle, vrlo je zanimljivo kako se o tome uopšte ne piše, kao da je neka Velika Ruka analitičarima preventivno zatvorila okice…
Znamo, naime, kako je DS bio košen i masakriran u svojoj dekadentnoj đilasovskoj fazi, kako je po raznim Zemunima i Voždovcima jedva prebacivao cenzus, a beše li u Zaječaru, čak ni to… No, jesenas je u Majdanpeku DS dobio respektabilnih 23.5 odsto, a pre neki dan u Mionici, u potpuno nenormalnim uslovima, preko 17 odsto. Naravno da je to daleko ispod rezultata naduvenog SNS balona, ali su to pak respektabilni rezultati, i nemojte misliti da onaj jedini čovek u SNS koji je (samo)zadužen za razmišljanje toga nije svestan.
E sad, imamo posla s još jednim fenomenom koji bi mogao dosta toga da nam kaže o tome gde živimo, samo ako umemo da gledamo i slušamo. Naravno da dve male opštine ne moraju biti pouzdan indikator za celu Srbiju, ali biće da se nešto relativno krupno ipak pomera jer, na kraju krajeva, pa nisu Majdanpek ili Mionica nekakva „tradicionalna demokratska uporišta“ pa da njihov rezultat gledamo kao lokalnu anomaliju. Kako je onda moguće da se to nigde ne registruje? Štaviše, istraživanja i dalje drže DS negde u granicama 6-7 odsto. Neću da kažem da su istraživanja „lažna i naručena“, naprotiv, bojim se da je u pitanju nešto gore od toga. To nešto se može nazvati: povratak straha. Baš kao u najvećem delu devdesetih, neki se birači, pre svega oni prodemokratski, ponovo boje da se izjašnjavaju o svom političkom opredeljenju kad ih se za to direktno i lično priupita. Radije će g izvrdati i zatajiti, ali će na izborima glasati, „onda kad ih niko ne vidi“. Otuda taj (mogući) ohrabrujući porast, praćen depresivnim i obeshrabrujućim podatkom o tome gde i u šta je Srbija iznova regresirala. I o tome je valjalo misliti na vreme, ali kad već nije, možda bi bilo dobro misliti bar sada… Naravno da će „botovi“ svih vrsta odmah skočiti na takvo mišljenje, ali neka oni samo rade svoj posao. Bitnije je rade li i oni drugi svoj. Srećna vam, dakle, 2015, a naša je stvar hoćemo li od nje napraviti nešto, ili ćemo je pretvoriti u godinu nostalgije za sjajnom 2014.
(Autonomija)