„Od Bođana do Opova sila hulja i lopova“, pevao je još kadgod najveći pesnik Panonije, a jedino što se otada promenilo jeste da je ta sila narasla barem desetostruko, pa i najjača grbača puca pod njom. Verujući da sili dobra i života naposletku ipak niko ništa ne može, on je obavezno i obrtao taj stih, nudeći nam utehu i ohrabrenje.

„Al opet, od Opova do Bođana još je dobrih Vojvođana da im s neba ‘leba naberu“.

Ne raste hleb na nebu, dobri Vojvođani to najbolje znaju, ali huljama i lopovima hleb ipak sa neba pada, tačan je bio pesnik da nije mogao biti tačniji.

Namnožila se, kažem, ta sila besramnih parazita, kao valjkasti crvi nam grickaju i vodu i zemlju i vazduh, i čast i samopoštovanje i svaki smisao. Svugde, pa tako, biće, i od Opova do Bođana.

Bođane je u međuvremenu i bog zaboravio, a Opovo ima novi problem kojem se nije nadalo: ukidaju im liniju prigradskog prevoza od Beograda, koja je kroz „PKB Banat“ vozila do njih, a Opovljane prevozila na radna mesta, ona sa kojih su brali lebac za hulje i lopove.

Jer, znate, do tamo i od tamo treba doći i vratiti se, a sirotinja koja bere hleb za druge nije baš često u prilici da se vozi lambordžinijem, pa ni muzejskim jugom 45. Njoj treba pouzdan javni prevoz, redovan i jeftin, subvencionisan, jer tome javni prevoz i služi.

Građanka Opova stekla je suvišnu i tužnu medijsku popularnost tako što se – onima retkima koji su voljni da čuju i emituju njenu priču, da rašire glas o muci tih ljudi koja se ne uklapa u lopovsko-huljski narativ sveopšteg napretka – požali da bez autobusa ostaje bez pristupa poslu.

Bez njega će, kaže, morati da da otkaz jer neće imati nikakvu računicu da ide na posao. Pa neka ovima bere hleba ko hoće i ko ima kako.

Ovo poslednje, naravno, ja dodajem, ne bi građanka smela to ni pomisliti a kamoli izreći, nego naprotiv insistira da protest njenih sugrađana „nije ništa politički“, jer oni nikakav politički problem nemaju, naprotiv, žive u savršenoj harmoniji s vlašću, od one svoje male i lokalne pa do one velike što stoluje u pompeznim zgradama sve nedostupnijeg prestonog grada.

Neko je iskopao podatak da je (zastrašujućih?) 86 odsto Opovljana glasalo za A. V. i sve njegove derivate na svim nivoima, a još 8 odsto za tzv. Rusku stranku bez Rusa.

I narečena građanka na to se poziva, osećajući se izdanom, kao neko ko je ispunio svoj deo ugovora, a sada ih druga strana zavlači.

„Bili smo dobri, zašto nas kažnjavate?“, kao da kaže njen poniženi i uvređeni ton.

Glasali smo, dali smo vam poverenje, a vi nam tako uzvraćate… Šta bi tek bilo da su „pogrešno“ glasali? Da li bi onda ukidanje prevoza bilo pravedna kazna?

Nije teško biti zlurad nad tim rezonom, jer je baš sve u njemu pogrešno, i sve dok ga bude on će biti deo problema, a ne deo rešenja.

Ali, neko je stvorio i održava sistemski, mentalni i vrednosni okvir u kojem takvo gledanje na vlastiti položaj u poretku među ljudima opstaje kao da smo još u vremenu feudalnih velmoža i spahija, kojima pripadaju žive i mrtve duše da čine s njima što hoće.

A to nije nastalo niti se povampirilo u Opovu, kamoli u sirotim Bođanima (kojih se više ni u Vajskoj ne sećaju).

Iza toga stoji sila hulja i lopova, desetostruko nabujala, sa pratećom višom kastom svoje posluge, medijske, akademske, ekonomske, vojno-policijske i svake druge.

Spolja gledano, to je Dvor sa pripadajućom svitom, iznutra – Augijeva štala koja smrdi do neba, i bez čijeg čišćenja neće biti ni hleba ni autobusa ni bilo čega drugog.

(Danas/foto: Autonomija)