Čemu bi uopšte trebalo da služi ovo pravljenje melodrame s elementima farse od odavno prihvaćenih međunarodnih obaveza Srbije, a u režiji aktuelnih vlasti u Beogradu?
Radi se, naravno, o očiglednoj nevoljkosti Vučićeve vlade da obezbedi prisustvo Vojislava Šešelja na izricanju presude 31. marta na Tribunalu u Hagu, a pogotovo o nesumnjivom miniranju njihove obaveze da u Hag transferišu troje bliskih Šešeljevih saradnika kojima će Tribunal suditi zbog niza protivzakonitih radnji kojima su, po optužnici, nedozvoljeno uticali na svedoke.
Ovaj potonji slučaj posebno je zanimljiv, jer zapravo traje mnogo duže nego što je javnosti bilo poznato. Godinu dana je prepiska Tribunala i Beograda obostrano držana u tajnosti, i tek kada su se u Hagu nedvosmisleno i višekratno uverili da ovdašnjim vlastima ne pada na pamet da učine bilo šta osim ignorisanja svojih obaveza i beskrajnog prolongiranja njihovog izvršavanja pod sve besmislenijim izgovorima, čitava je priča obelodanjena.
Da li je to nešto promenilo? Ispada, ništa osim što je medijsko-ideološka mašinerija koja opslužuje Aleksandra Vučića (mada mu je jedva i potrebna, jer on to najviše voli da radi lično) dobila novu hranu za beskrajne tirade o „zaveri protiv premijera“ i njegove vlade, dakako najbolje u novijoj, a možda i celokupnoj srpskoj istoriji.
Nedavno javno suočenje predstavnika srpskih vlasti Saše Obradovića sa haškim sudijom Alfonsom Orijem, koji ga je oštro ali fokusirano i suvislo ispreslišao kao kakvog nemarnog đaka koji nije spremio lekciju i još ima krajnje neuverljive, ako ne i otvoreno besmislene izgovore za svoj propust, ovu je farsu ogolelo do kraja. I, šta je učinio zvanični Beograd?
Rešen da nikako ne dopusti povlačenje u defanzivu, a i odlučan da nipošto ne ispuni obaveze koje mu (iz raznih razloga, od predizborno pragmatičnih pa do psiholoških, jer ne treba zaboraviti da je aktuelna vlast ponikla u istom „radikalom leglu“ iz kojeg bi sada trebala da hapsi i izručuje) ne gode, odlučio se za taktiku „napad je najbolja odbrana“, i udario u talambase kako Tribunal, a s njim i tamo neki polunedefinisani zločesti deo međunarodne zajednice vređa, maltertira i ponižava Srbiju, ali da Srbija srećom ima vlast koja to neće dozvoliti.
A sve vreme se radi o samo jednoj, i to lako shvatljivoj stvari: Tribunal je izdao nalog koji je obavezujući za svaku državu koja priznaje njegovu nadležnost – a niko nas nije obavestio da je Srbija tu nadležnost u međuvremenu odrekla – a tražene osobe su vlastima dostupne. Dalje valjda ne treba crtati, bar ako verujemo da jedan i jedan daju dva. Sada se, međutim, radi na tome da nas se sve ubedi da su jedan i jedan tri, a da ko drukčije kaže, taj učestvuje u zaveri protiv vlasti.
Kako je uopšte bilo moguće zapetljati se u ovakvo klupko? Kao da je aktuelnu vlast razmazio i uspavao njen svedominantni unutrašnji položaj, u kojem joj je moguće neprestano hraniti javnost najneverovatnijim konfabulacijama na bilo koju temu, sa svešću da će to kod većine lako da prođe, pa je pomislila da na taj način može da se ponaša i u međunarodnim relacijama.
Na ruku joj je išlo i sveprisutno diplomatsko i paradiplomatsko tapšanje po ramenima kojim je naprosto obasuta sa mnogih strana, iz razloga više u političkom smislu taktičkih i trgovačkih nego suštinskih, ali gde to još ima da kad te hvale dumaš o tome zašto to zapravo čine? Sa sudom to, međutim, tako ne može da ide, pa neka je to i Tribunal u Hagu, koji sa svoje strane svakako nije bezgrešan, ali u ovoj konkretnoj stvari radi isto što i svaki iole ozbiljan sud na svetu.
Upravo zato, neverovatna je i zaumna ideja – u formi zvaničnog predloga! – da se cela stvar sa izručenjem radikalske trojke i obezbeđivanjem Šešeljevog prisustva nekako prolongira za vreme posle (ionako veštački, manipulativno i u fundamentalnom smislu uzurpatorski izazvanih) vanrednih proletnjih izbora u Srbiji.
Da li je moguće da bilo koja izvršna vlast, kamoli neka koju vodi jedan pravnik (a koji će se u mnogim prilikama rado pohvaliti kako je bio izuzetan student) zahteva nešto takvo, i potom ispušta javno zvukove ljutnje i povređenosti kad joj se ne udovolji? I još mnogo važnije: kako je Srbija za manje od četiri godine aktuelnog režima stigla do ovako groteskne kompromitacije i do ovako karikaturalnog rastakanja bazičnih institucija države i društva, te elementarnih standarda javnog, političkog i jurističkog komuniciranja?
Kako god, šta se može očekivati u doglednoj budućnosti? Teško je zamisliti da Tribunal pristane na ovu vrstu trgovine (uostalom, vezan je i sopstvenim rokovima), a još teže da jedna struktura koja će ama baš sve podrediti partikularnom stranačkom ili unutaroligarhijskom interesu, ipak, prelomi i učini nešto za šta je, s razlogom ili ne, uverena da bi joj politički štetilo.
Naglašavam: njoj, toj strukturi, a ne Srbiji kao državi i srpskom društvu. Ali, zar se tim otvorenim negiranjem međunarodnih obaveza ne rizikuje štošta u međunarodnom položaju Srbije, uključujući i novo nedogledno prolongiranje otvaranja prvih pregovaračkih poglavlja sa Evropskom unijom? Naravno da je tako, ali ako ozbiljno verujete da je baš to stvarno prioritet vlasti, onda biste, bojim se, mogli olako poverovati i u mnogo drugih veoma čudnovatih stvari.
(Slobodna Evropa)