Tamo gde činjenice nisu svetinja, a mišljenja nisu slobodna, stvoreni su svi uslovi za tiraniju. U tiraniji je, naime, sve naglavačke: u njoj su činjenice „slobodne“, dakle opcionalne, na dobrovoljnoj bazi, nešto što nas ni na šta ne obavezuje, ali zato su mišljenja sve „svetija“, to jest sve strože uniformisana, u smislu da je ne slediti vladajuće mišljenje i razumevanje sveta sve nezdraviji i opasniji hobi. Srbija je u velikoj meri već postala deo – štaviše, avangarda – tog naopakog Vrlog novog sveta. Zbog ovoga se valja još jednom osvrnuti na slučaj „narko-baronka Nataša Jeremić“, ne zbog pukih kampanjskih razloga, nego zato što nam on govori one najvažnije – samim tim i najskrivanije – stvari o naravi poretka i njegovih nosilaca.

Šta su, dakle, ovde nesporne činjenice? Aleksandar Vučić ima brata, a Vuk Jeremić ima suprugu. Ni jedno ni drugo nije ni protivzakonito ni moralno suspektno. U toku predizborne kampanje, Vuk Jeremić je govorio o neobičnim i zazornim poslovima Andreja Vučića, brata predsednika vlade, pre svega u vezi s Vojvodinom, a onda je već čuveni Vučićev opskurant iz Kikinde Jovanov Milenko prosuo onu svoju nisku bisera o Nataši Jeremić kao vrhovnoj šefici narko kartela u Srbiji. Usledilo je Vučićevo licemerno i sadistički brutalno kvaziizvinjenje (gde se spominjalo „cmizdrenje“ i slično), ali važnija od toga je koordinisana tirada iz naprednjačkih i prinaprednjačkih krugova – uključujući medijsku poslugu – da je nesrećni Jovanov samo na nezgrapan i pogrešan način „odgovorio uvredama na vređanje Vučićeve porodice“. I onda su mnogi krenuli poslušno da razrađuju i variraju tu stupidnu tezicu, a reč „uvreda“ je postala neizostavan deo repertoara: neko ju je spretno plasirao tamo gde za nju realno nije bilo nikakvog posla. I to nije greška – to je namera. Koja i kakva, i čemu bi to imalo služiti? Sistematskom bekstvu od sunčanog, dobro osvetljenog sveta činjenica u maglovite predele fejk emocionalizovanog narativa koji ne traži uporište u bilo kakvoj čvrstoj istini, nego u infantilno-narcističkim projekcijama Gospodara ili podaničkim refleksima mase.

Može li ovo konkretnije? Može, i te kako. Reći za nekoga da je šef narko-kartela nije uvreda, nego kleveta. Osim, naravno, u slučaju da je taj neko stvarno šef narko kartela. Uvreda je nešto sasvim drugo, recimo, kad na ružan i ponižavajući način razmatrate nečiji izgled, poreklo, privatni život i tome slično. Kod uvrede neretko postoji izvesna osetljiva „margina“, to jest, ona je u manjoj ili većoj meri rastegljiv pojam, nije baš uvek lako definisati gde prestaje legitimno pravo na izricanje vrednosnog suda o drugoj osobi (na primer, reći za nekoga da je budala jeste uvredljivo, a opet – tvrdokorna životna činjenica je da su neki ljudi stvarno budale, a i da je budala koja stekne moć javna opasnost na koju se ima pravo ukazati…), a gde počinje nedopustivo vređanje i omalovažavanje. S klevetom stvari stoje drugačije jer se ona kreće u prostoru tvrde empirije, materijalnih činjenica, nečega što je načelno uvek dokazivo (ma koliko dokazivanje ponekad bilo otežano).

E sad, gde je u svemu tome problem? Samo u tome što ne postoji ne samo ni miligram dokaza nego, budimo otvoreni, ni najneznatnija indicija koja bi ukazivala da građanka Jeremić Nataša ima bilo kakve veze s trgovinom narkoticima, kamoli da bi joj bila na vrhu. Po svemu što znamo i po svemu što je zdravorazumski stvarno i moguće, tvrdnja da je Nataša Jeremić šefica narko-kartela istinita je koliko bi bila i tvrdnja da je, šta znam, Aleksandar Vulin svirao bubnjeve u izvornoj studijskoj verziji Whole Lotta Love od Led Zeppelina ili da je Maja Gojković s Charlesom Mansonom ubila Sharon Tate. A s Marilynom Mansonom snimila duet.

Ovo nas, pak, dovodi do građanina Andreja Vučića. Ako biste mene pitali da vam iskreno kažem šta pouzdano znam o poslovima i danima Andreja Vučića, rekao bih vam: baš ništa. Zašto bih, uostalom, nešto znao o nekome ko je samo brat predsednika vlade? Nisam ništa znao ni o bratu ili sestri Mirka Cvetkovića (ako ih ima), pa sam savršeno lepo živeo s tim neznanjem. Međutim, ispostavilo se u ovih pet godina otkad Aleksandar Vučić vedri i oblači po Srbiji da su mnogi ljudi, baveći se politikom ili privredom, navodno u nekom trenutku naleteli na Andreja Vučića, ili on na njih, da im je preprečio put, lično ili sa bliskim osobama: na lokalnim izborima širom Srbije (pogotovo po Vojvodini) gde je, kažu, Andrej V. bio i ostao neka vrsta, hm, koordinatora SNS-ovih grupa za pritisak (tako se valjda politički korektnim jezikom nazivaju batinaške bande), a navodno i u raznim poslovima u kojima se okreću velike pare. Čaršija odavno bruji o tome da je „Vučićev brat“ postao neformalni vlasnik svega i svačega po Srbiji (spominju se čuveni restorani, lanci prodavnica kompjuterske opreme etc.) i da je ekipa oko braće Vučić postala apsolutno nezaobilazan „skretničar“ svakog bitnijeg novca u Srbiji. A uz to, a što u ovakvim dubinski trulim, dekadentnim režimima nužno ide u paketu, i „zlatni deoničar“ svakog političkog nasilja, od verbalnog do fizičkog.

Nije, dakle, Vuk Jeremić prvi ni jedini koji je u tom kontekstu spominjao Andreja Vučića, daleko od toga. I nije ga nikako vređao, nego ga je ili klevetao, ako to što je rekao nije istina, ili je, pak, rekao istinu, i upravo time izazvao reakciju u vidu imbecilno „prekomernog granatiranja“, i to na račun supruge.

Zašto toliko insistiram na distinkciji između uvrede i klevete? Ne iz akademskih razloga, nego zato što je baš u njoj ključ ili odgonetka. Ponašanje režima i njegove posluge u ovom slučaju podseća na sicilijanski zakon omerte, a i na stari princip fer-pleja među mutikašama: ne diram te, ne diraj me. Po njima, ispada da je Jeremić prekršio to zlatno pravilo, i time „uvredio“ suparničku čast (gledali ste sve nastavke Kuma i sličnog, pa znate koliko taj svet drži do „časti“ i grozi se „uvrede“, a koliko malo drži do banalnih činjenica) pa mu je moralo biti odgovoreno istom merom. U tom svetu, stepen (ne)istinitosti bilo čijeg iskaza nema nikakav značaj: bitno je samo da se poštuju tabui, recimo da se ne dira u famigliu, i basta. Kršenje tog pravila je uvreda, i to bez obzira na stepen (ne)istinitosti izrečenog: to je nevažno. Dakako, sa stanovišta javnog interesa baš to je jedino važno. Elem: nesrećni Jovanov, a preko njega i Vučić, o Nataši J. naprosto laže, tu nema nikakve sumnje. A lažu li svi oni koji su govorili o Andreju Vučiću? E, to je pravo pitanje, sve drugo su trice.

Jesam li ja u stanju da „presudim“ da li su priče o mutnim političkim i finansijskim poduhvatima Andreja, a bogme i Aleksandra Vučića istinite, zasnovane na činjenicama? Nisam, jer nemam načina da o tome steknem neposredna saznanja; mogu da imam mišljenje o tome, i imam ga, ali to je manje važno. Činjenica je da čaršija uvek ogovara ljude na vrhu vlasti, i da nipošto ne mora da bude istinito sve što se o njima priča. Ali, takođe je činjenica da je upravo Aleksandar Vučić oko svega što se tiče „njegove porodice“ izgradio gotovo neprobojan zid tabua i cenzure, što ne može da ne izazove sumnju. Pri tome ne mislim na njihove privatne živote, koji moraju biti zaštićeni, nego na ono što javnost ima svako pravo da zna. Dakle, suma sumarum, možda je Andrej Vučić najpošteniji čovek koji je ikada hodao zemljom, ali ostaje nejasno zašto onda ama baš sve oko njega mora da bude tako misteriozno, čudno, indikativno, odokativno? Kad se svi nadležni za to ne bi toliko agresivno upinjali da izgrade kordon posvemašnje netransparentnosti i javne nedodirljivosti oko poslova i dana Andreja Vučića, teško da bi se iko i bavio njime. Ima nekog drevnog razloga zašto ljudi više vole da vire kroz navučene zavese nego iza nečijih širom otvorenih prozora.

Na drugoj strani, oko Nataše Jeremić nema nikakve misterije: ona, jebiga, naprosto nije pa nije šefica narko-kartela, i tačka. I tu sve lažne paralele propadaju. Ako želite preko veze da nabavite, recimo, dobar hašiš po razumnoj ceni, ne bih vam savetovao da pokušate preko nje. Krenite sasvim drugim putem, pa… na koga naletite, naleteli ste. Ili pitajte onog Milenka, taj garant sve zna.

(Autonomija)