Verovatno nikome nije baš sasvim jasno šta je konkretno zgrešio Nebojša Stefanović, bivši ministar unutrašnjih poslova a sadašnji odbrane, a verovatno u vrlo bliskoj budućnosti bivši ministar bilo čega i štošta još neopozivo bivše u Srpskoj naprednoj stranci i u vlasti Srbije otkad je na njenom čelu Aleksandar Vučić.

Zna se samo da je njegov greh prevelik, toliki da ga se ne sme ni izgovoriti jer bi nam možda nebo palo na glavu ili bi se dogodilo nešto drugo strašno i nezamislivo.

Greh mu je, mada pomalo nejasan, toliki da ne samo da ga se mora udaljiti sa partijskih i državnih funkcija, nego se to mora učiniti ritualno, po uzoru na nekadašnje partijske ekskomunikacije iz vremena komunističke vladavine. I tako se danima od Stefanovića, kao od nekog novodobnog naprednjačkog Sotone, odriče jedan po jedan odbor Srpske napredne stranke, i izgleda da to neće stati dok ga se ne odrekne i poslednji – a njih baš ima, valjda nema ni jednog zaseoka u Srbiji gde SNS nije organizovao svoju „bazu“.

O čemu se uopšte radi?

Disonatnih glasova nema, rasprave nema, ni suprotstavljanja, ni manjinskih mišljenja, naposletku ni najobičnije (naglas izgovorene) zapitanosti: o čemu se ovde uopšte radi? I čemu služi, i kome je potreban sav ovaj kermes?

Već neko vreme je bilo jasno da nešto ozbiljno „škripi“ na relaciji između univerzalnog srpskog vladara Vučića i njegovog nekada najvernijeg saradnika, spremnog da se za svog šefa založi bez premišljanja i na svaki mogući način. E sad, teško da su se šef i pobočnik razišli „ideološki“, jer ako ikakve tu ideologije još uopšte ima, neće baš biti da je njih dvojica i dalje ne dele; previše su, uostalom, čak dve ideologije za toliko političke pameti.

Biće da su razlozi, dakle, mnogo prizemnije naravi, i tiču se, ovako ili onako, nečega od onoga zbog čega se takvi i slični i bave politikom, a što samo po sebi nije politika, nego je više neka vrsta biznisa, udobno smeštenog sa obe strane zakona, pa gde više i bolje zahvati, to mu je.

Ko je tu prvi na koga „krenuo“ i zašto, raspetljaće forenzičari sumračne strane ovdašnjeg „zlatnog doba“, tek, odjednom su stvari eskalirale, Stefanovićev otac je uhvaćen sa rukama duboko u poslu s prodajom oružja mimo zakona i ugovora, a onda je do tada dični (poljo)privrednik upadljivo blizak naprednjacima zatečen u uzgajanju ilegalnih supstanci – ili možda nije on, ali svakako se to dešavalo na njegovom zemljištu.

Je li to bila, kako mnogi pišu, osveta tada još policijskog ministra Stefanovića za izostanak podrške oko njegovog „malog“ porodičnog biznisa, ili barem njegovo upozorenje da i on ima adute kojima može da trguje, i to će pre ili kasnije postati nedvosmisleno jasno.

Prisluškivanje, ugrožavanje bezbednosti, Belivuk…

Potom su krenule priče o „prisluškivanju“ i „ugrožavanju bezbednosti“ predsednika, a svi su oko predsednika, i sam predsednik naročito, veoma osetljivi na predsednikovu bezbednost, pa žestoko reaguju i na najmanji sumnjivi signal.

Stefanović je implicitno, u pola glasa, osumnjičen da je možda slušao što ne treba, pa možda i saznao više nego što je za njega zdravo.

Na to se nadovezala spektakularna akcija hapšenja najnovijeg u seriji „najopasnijih kriminalnih klanova“ – sada već u režiji novog ministra – za kojom je usledila serija zaumnih „otkrića“ o naravi poslova i činova te „Belivukove bande“, takvih da u poređenju s njima onaj strašni Zemunski klan s početka veka deluje kao Večernji klub proučavalaca bontona.

Njih bar niko nije optuživao za kanibalizam! A Stefanović je s njima, navodno, bio bliskiji nego što je to preporučljivo. Nije to, uostalom, uopšte isključeno, ali ne bi se reklo da je u tome bio izuzetak u svom političkom okruženju. Kakvo okruženje – takvo i druženje.

Kako god, „primirje“, tokom kojeg su se u (pro)opozicionim redovima naslađivali time kako Vučić i Stefanović navodno drže jedan drugog u šaci, ipak nije moglo trajati zauvek.

Došlo je, očigledno, vreme da ministar Stefanović razduži svoju opremu i vrati se među civile. Poznavajući njegov profil, teško je očekivati da će zbog toga „promeniti stranu“; verovatno će prihvatiti presudu, i skloniti se negde gde mu uopšte neće biti neudobno i neće mu nedostajati ničega – dobro, osim onog jedinstvenog osećaja koji sa sobom donosi posedovanje vlasti, ma koliko ograničene i delegirane.

Rehabilitacija nije mnogo verovatna, ali ko zna, i čuda se dešavaju, naročito tamo gde sve ionako počiva na malo čime ograničenoj samovolji jednog čoveka, pri tome sujetnog i mušičavog, ali ne na svoju štetu iracionalnog.

Ako Stefanovića, dakle, i sklone u zavetrinu, to neće rešiti baš ni jedan problem Srbije, jer nikakvi Stefanovići nikada i nisu mogli biti problem, nego samo bizarne nuspojave problema.

A šta je problem, e to se možda najbolje vidi ovih dana, dok od Vranja do Subotice traje „diferencijacija“ između jedne mnogoljudne (a ipak jednoglave) partije i jednog čoveka, pri tome njenog saosnivača.

Njega je utoliko nemoguće, pa i nepristojno žaliti, ali šta će biti sa zemljom u kojoj je, u 2021. nešto ovakvo vladajući politički manir, to je pitanje koje se mora postavljati sa dubokm zebnjom.

(Slobodna Evropa)