Danas se već tako dalekim čini onaj teatralni događaj u Beogradskoj areni, kada je Srpska napredna stranka proslavila peti rođendan uz prigodnu mešavinu socrealističke i populističke retorike i ikonografije, događaj koji je sav bio posvećen ritualnom okrunjenju novog srpskog političkog božanstva, omnipotentne pojave „prvog potpredsednika svega u državi“ Aleksandra Vučića. I sve brojnije mu svite, naravno. Jednom će se retrospektivno možda pokazati da je baš to bio onaj trenutak – a takvog trenutka ima u svim političkim kareijerama ove vrste i profila – u kojem je naizgled dotaknuto nebo, a zapravo je započeo pad. Ovo možda zvuči dramatično, ali to nije autorova namera: pad, naime, može da potraje i veoma, veoma dugo, mogu čak da prođu i neke godine pre nego što većina primeti da je silazna putanja jednog „projekta“ uopšte u toku.
Od tada do danas dogodilo se, hm, i malo i mnogo toga, kako se uzme. Naprednjačko-socijalistička vlast prvo se žestoko iskompromitovala neuspehom glasanja na severu Kosova, a onda se bar delimično izvadila na ponovljenom glasanju, blago i prepristojno rečeno „na mišiće“. Zašto je ova kompromitacija politički tako važna? Ne zbog Kosova samog, najmanje zbog kosovskih Srba koji su ostavljeni da se batrgaju u svojoj nemogućoj i neodrživoj poziciji „čuvara države u prelaznom periodu“, nego zato što je pokazala da vladajući trijumvirat (Vučić-Dačić-Nikolić; poređano po stepenu realne izvršne moći) ima teške muke da održi pravac u onom ns čemu je zapravo i izgradio svoj spoljni status kredibilnog partnera.
Unutrašnju je, pak, kredibilnost, vlast osvojila prevashodno teatralnim hapšenjima, što deklasirani puk uvek voli kao ideju, prizor i princip, ali nevolja je u tome što je nemoguće svakog dana ili bar nedelje uhapsiti po jednog Miškovića da se određena vrsta strasti održava u stanju stalne podjarenosti: em se nema dovoljno Miškovića na raspolaganju za to, em se ne zna šta da se radi ni sa ovima koje se do sada hapsilo. Ispostavlja se, naime, da čak i u Srbiji ima nekog sudstva i nekih zakona, i da gola „politička volja“ nije dovoljna da bi neko bio osuđen kao „lopov“, ili šta je već dežurna lozinka dana.
A osim što ponestaje raspoloživih Miškovića, izgleda da ponestaje i članova Demokratske stranke pogodnih za spektakularno hapšenje sa unapred ukalkulisanom presudom koja glasi (metaforično, za sada?) „obesite ga visoko“. Drugi je problem – a to je, naizgled paradoksalno, sada prevashodno problem same Demokratske stranke! – što se brže nego što se očekivalo istrošila ta vrsta „erosa progona“, u tom smislu da ovaj današnji, opatuljeni i marginalizovani DS, više nije interesantan ni kao objekt političko-pravne vendete, pa se na tome sve teže skupljaju sve trošniji poeni. Da li to znači da će razne forme „progona“ u društvu samim tim i jenjavati? Ne, može čak da bude i suprotno, za šta ionako ima dovoljno indicija.
Sama srpska vlada, pri tome, pokazuje da sve jače puca po koalicionim šavovima, a neki od ključnih ministara doimaju se kao solo igrači, kao da deluju (bilo da je ispravno ili pogrešno ono što čine ili predlažu) sasvim na svoju ruku, pa je nejasno šta uopšte traže u vladi, ili tačnije, kakva je to uopšte vlada u kojoj je to moguće? Pri tome, i situacija unutar same vladajuće SNS krajnje je zamršena i nejasna, i tu sve češće izbijaju varnice čiji uzrok i tačan smisao nismo uvek u stanju da dokučimo, ali se samo varničenje ne da sakriti ničim, ponajmanje minusinteligentnim saopštenjima ovlašćenih stranačkih trbuhozboraca kako je sve u najboljem redu i kako to samo neki zli ljudi iz svojih zlih razloga hoće da posvađaju Nikolića i Vučića. Ali, čekajte, kakve veze ima Tomislav Nikolić sa današnjom SNS, zar on sada nije nadstranački predsednik svih nas? E, taj je jeftini vodvilj „departizacije“ predsednika države izgleda već sasvim skinut s repertoara, a cinici mogu još samo da se naslađuju izrazom lica onih koji su u njega bili poverovali – a zapanjujuće je ko je sve dozvolio sebi da poveruje u to.
Ništa od navedenog, dakako, ne znači da je aktuelna vlast pred slomom (što za državu i društvo, dakako, ne mora da znači). Ono što je zapravo i dalje drži čvrsto u sedlu je, uz nekolike druge faktore, bedno stanje opozicije, generalna ubijenost u pojam, nedostatak svake suvisle i domišljene alternativne ponude. A to može i da potraje, kako dobro znamo i pamtimo iz devedesetih. A znaju to, bogme, i oni koji su sada na vlasti, kao što su na vlasti bili i devedesetih: i tada i sada im je ta vrsta društvene anemije i što razbijenosti, što nemoći, što kompromitovanosti mogućih nosilaca alternative išla direktno u prilog.
(Slobodna Vojvodina)