Tri decenije nakon povratka višestranačkog sistema u Srbiju, čemu su bitno doprineli i osnivači, to jest obnavljači Demokratske stranke, među njima i njen prvi predsednik Dragoljub Mićunović, stvari stoje ovako: Demokratska stranka nije nikada bila manja i nevidljivija na javnoj sceni, a njen bard Mićunović je – kao da smo tri decenije stajali u mestu – ponovo izložen verbalnoj hajci, koja uključuje i bizarne optužbe da je, kao mladi skojevac, „jahao popa“.
Optužbu je, garniranu još mnogo čime iz njemu prikladnog repertoara, izrekao vođa tvrdokorno desničarskih Dveri Boško Obradović. To po sebi nije čudno, naprotiv.
Ono što je neobično je politička konstelacija u kojoj se sve to dešava: iako celokupnim političkim habitusom nedvosmisleno na suprotnoj strani od svega za šta se Demokratska stranka zalagala i zalaže, Boško Obradović i Dveri su bliski politički saveznici Demokratske stranke u okviru Saveza za Srbiju, a Dragoljub Mićunović i njegovi sličnomišljenici su neka vrsta unutarstranačkih disidenata, ljudi na koje se gleda kao na potencijalne „trojance“, one koji bi želeli da izvedu Demokratsku stranku na izbore, iako je aktuelno rukovodstvo čvrsto opredeljeno za bojkot.
Dilema „za ili protiv bojkota“ dubinski deli opozicionu scenu u Srbiji, a Demokratsku stranku preti da još jednom, po ko zna koji put, podeli iznutra na način koji se najčešće završavao odlaskom „poražene“ strane i fomiranjem još jedne stranke nastale iz DS-a, a takvih je toliko da bi mogle bez učešća drugih da formiraju ceo jedan alternativni parlament Srbije, u kojem bi bila zastupljena sva zamisliva politička gledišta.
Međutim, čini se da ovde iza priče o bojkotu – koja će biti i proći, videćemo s kakvim rezultatima – krije nešto dublje, temeljitije, trajnije.
Najpre, radi se o pitanju identiteta i budućnosti same Demokratske stranke. Svedena na patuljastu meru i uticaj, ova stranka, koja je skoro tri decenije bila stožer građansko-demokratskog pola u srpskoj politici, utapanjem u Savez za Srbiju, u kojem, realno, igra sporednu rolu i jedva da se čuje i vidi, a kamoli po bilo čemu izdvaja, deluje da pristaje na političku drugorazrednost kao na svoju sudbinu, na svoju meru ne samo za sadašnji trenutak nego i za nadolazeće godine. Onima koji pamte daleko bolje dane – onima koji su, uostalom, takve dane stvarali, ali (bar neki od njih) i proćerdali – ne može biti lako da pristanu na takav scenario budućnosti, utoliko pre što on ne mora biti neminovnost.
S druge strane, hladnokrvniji pogled sa strane može da rezultira pitanjem: a zašto bi sudbina DS-a uopšte bila u javnom interesu? I to je pitanje takođe legitimno. Organizacija koja nije u stanju da prevaziđe unutrašnje protivurečnosti naposletku će nužno propasti, i koliko god to zvučalo „darvinistički“, to i nije najgore što može da se dogodi.
Samo što nam, opet, ništa od ovoga ne omogućava da ležerno zatvorimo „fajl DS“ i proglasimo ga isključivo unutrašnjim pitanjem jedne političke stranke. Jer neka od pitanja koja postavljaju „pobunjene“ demokrate tiču se svih kojima je stalo do toga da ona Srbija koja se stvara u otporu prema samovolji ličnog režima Aleksandra Vučića ne bude tek ušminkana replika sadašnjeg stanja, nego njegova dubinska negacija.
Zato ne treba tek tako gurnuti u stranu pitanje može li se paktirati sa antievropskom i suštinski antidemokratskom desnicom (država uređena po meri Dveri bila bi daleko od savremenog poimanja liberalne demokratije) u ime nekih taktičkih koristi od tog „ukrupnjavanja opozicije“, a da se za to ne plati odviše visoka cena kasnije. Ili možda čak odmah: kroz obezličenje političkog programa i seta vrednosti za koje se zalažete, a gde se sve svede na parolu „dole Vučić!“ kao jedino što ujedinjava fundamentalno različite političke programe i vizije uređenja društva.
Kako god, u međuvremenu nam je objašnjeno da mladi Mićunović nije „jahao popa“, a Boško Obradović je očinski ukoren zbog svog jezika. Sva bitna pitanja, dakle, još jednom su pometena pod tepih. Ali, pre ili kasnije dođe vreme za veliko spremanje, pa se otkrije šta to ima ispod, i da li je to tamo već dobrano – istrulelo.
STUPS: Bestijarijum