Momčić, plav i krhak, navežbanost mu neuspešno prikriva nežnu konstituciju, srećan u okruženosti mladim muškarcima za nijansu muževnijeg izgleda, prijatno uronjen u to testosteronsko more u kojem se brčka kao svoj među svojima, dočekao je trenutak kakav teško da će mu se ponoviti u životu, u kojem su sve oči, muške i one druge, uperene u njega, a on stoji, koketno trepće i plavi se sa centra improvizovane pozornice u holu Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, obasjan kamerama i reflektorima, kao brižljivo izdizajnirana Diva jednog čudnog, pomerenog trenutka u jednoj ionako naherenoj zemlji koju samo ostaci čuda i truda drže da ne ljosne i sasvim se rasprsne.

Ostali oko njega u bezličnim su kvaziuniformama univerzalnih navijača bilo čega, osim jednog koji ima majicu u obliku Kosova sve sa Metohijom, ali ni to ne pomaže mnogo – nezapamtljivi su, mogao bi da montiraš neke druge glave na ta tela, niko ne bi primetio razliku.

Ali, s Divom je drugačije, ona se baš potrudila da ostavi utisak, da odskoči, da izdominira scenom, jer to gde je ona i gde je njena pratnja jeste scena, pozornica, performans.

U pitanju, doduše, nije nikakva umetnost nego amatersko šepurenje, ali to je u ovom slučaju nebitno – ne spremaju se oni ni za Pozorje ni za Bitef nego za potpuno zaokruženje degeneracije ovog društva, tolike degeneracije da će i za njih tu biti nekog posla i zabave.

Pa su kanda zato došli da se najave i predstave, da znamo da ubuduće možemo računati na njih.

Diva je, kažem, jedina u potpunosti osmislila svoj imidž i nastup, onako kako Divi i priliči. Obukla je majicu s velikim portretom mišićavog muškarca u uniformi, ispod kojeg piše „El comandante“.

Zašto baš tako, kao da je Če Gevara u pitanju, a ne jednostavno komandant, ne bih znao, nisam ja dorastao tolikoj performerskoj samosvesti koju ispoljava naša Diva, sama ili uz stručnu pomoć, ko će ga znati.

A ko je taj El komandante? Realno, mogao bi biti samo jedan ili drugi. Jedan je Ratko Mladić, ali on je mator i dežmekast i odavno nije seksi, za zidni mural je još i dobar ali za majicu, hmmmm… a drugi je Ulemek Milorad Legija, u naponu snage, sav kipi iz one uniforme.

U istinitom holivudskom filmu, kad bi takvi postojali, igrao bi ga Tom Kruz, onaj nekadašnji, iz najboljih dana.

Mada njemu to ne treba, on odlično igra samog sebe, i vidimo da i dalje ima posvećenu publiku, iako već dvadeset godina reciklira stare uloge, jer nove ne može da snima.

Što znači da ga naša Diva i njena pratnja nikada nisu ni gledali u real-time akciji, jer jedva ako su se i rodili tada, ali to legendi o njemu ne ništa smeta, naprotiv, konzerviranost u prošlosti samo je učvršćuje.

Pa još i drži transparent ponad glave, naša Diva, na kojem piše: „Moj sinko samo nikad kao Dinko!“.

O, lepo, čak i stilizovani uskličnik je tu, na kraju ove inventivne rimovane mozgalice; za pohvalu, jer inače ne možeš očekivati od nedremanih branilaca srbskog identiteta da obraćaju pažnju baš na svaku sitnicu iz teorije i prakse maternjeg jezika.

Važno da je ćirilica besprekorna!

Znamo, naravno, i ko je Dinko sa ovog transparenta, i kako je dospeo ovamo.

Pitanje je samo znamo li ko je „sinko“ i ko mu je otvorio vrata ne samo Filozofskog fakulteta, nego ko je ostavio nebranjenim sve institucije jednog društva, čak i one koje su poslednja brana varvarstvu i nasilju.

U svakom slučaju, „sinko“ ne mora ništa da se brine: zaista nikada neće biti kao Dinko.

Za to bi morao imati koječega što mu nije na raspolaganju, a za šta i nije kriv, ili je tek poslednji u redu krivih, kao jedna bizarna posledica.

Neka uživa u svom trenutku slave, ogledajući se u zadivljenim pogledima mladog muškog bratstva, zapljuskivan talasima testosterona visoke klase i garantovano srbske proizvodnje.

(Danas, foto: NDNV)