„Reci mi šta te skandalizuje, i reći ću ti ko si“. U društvu u kojem nije skandalozno biti Tomislav Nikolić, niti je skandalozno da neko ko je Tomislav Nikolić bude izabrani predsednik države, neminovno izaziva skandal sama činjenica suvog konstatovanja da je Tomislav Nikolić ipak samo – ono što jeste. I da nam ne vredi da se pretvaramo da ne znamo šta je to. Ustalasao je, dakle, Filip David mrtvo more – pre će biti: baru – jednom običnom, ljudskom opaskom, jednim prirodnim i spontanim iskazivanjem razumljivog neizdrža i krajnje nelagode da deli simbolički i konkretni prostor s jednom takvom figurom, a da se od toga nekako ne ogradi, da ne pristane na više od neizbežne „deobe konteksta“.
Šta je to tako strašno učinio pisac? Zašto se na njega sručilo toliko organizovanog gneva? Ali, i još nešto, ne manje važno: zašto bi trebalo da bude oprezan i prema nekim pohvalama koje je dobio?
Svojim demonstrativnim, mada krajnje pristojnim i nimalo agresivnim činom na dodeli nagrade u Narodnoj biblioteci Srbije, a u prisustvu (nenajavljenom, bar njemu) čoveka koji je izabran za predsednika Srbije, David je naprosto saopštio da zna, da se seća, da ne zaboravlja, i da sve to – što zna, što se seća i što ne zaboravlja – povlači određene konsekvence; da se ne možemo ponašati kao da toga nema, a da pri tome ostanemo časni ljudi. Zapravo, David se našao u poslovičnoj poziciji onog deteta koje pred sobom vidi golog cara pa onda i kaže da vidi to što vidi, mada cela svita oko njega vidi samo cara kao takvog, u punoj njegovoj carskosti, štaviše u novom i fensi ruhu, u gizdavom perju neofita isprane biografije. Ta, nije li oko toga bio ispleten ceo jedan temeljiti malograđanski konsenzus, kojem su onomad ne malo doprinele i razne vedete (i „vegete“) tzv. Druge Srbije? Okej, kaže na to David, „poštujem instituciju predsednika Republike“, ali ovo što sedi sučelice meni nije samo „institucija“ nego je i – Tomislav Nikolić. A to nešto znači, štaviše: to mora nešto značiti. Jer ako je to svejedno, a preda mnom naprosto sedi neka depersonalizovana „institucija“ vrpoljeći se na svom institucionalnom dupetu, izvinite, onda je svejedno i bilo šta drugo. I onda sam ja, Filip David (ili bilo ko drugi), dve decenije antiratnog i antinacionalističkog angažmana straćio u vetar, jer na koncu smo svi deo iste bezoblične melase, smućkane u ciničnom mikseru srpske sadašnjice.
Odatle, dakle, gnev na Davida: više se ni Tomislav Nikolić ne seća Tomislava Nikolića – mada je, tek naizgled paradoksalno, po osnovnim mentalno-političkim refleksima, TN i dalje TN na svaki način – a i mnogi drugi su odlučili da ga u tom smislu zaborave (ali i Aleksandra Vučića, naravno; jedno bez drugog ovo ne bi išlo), pa otkud sad pravo tom zlopamtilu da nas sve podseća na nas same i na činjenicu da ako smo neko i nešto, a ne niko i ništa, onda nije i ne može biti nevažno ko smo i šta smo? Odakle pravo tom Davidu da ne pristane da, u zamenu za fensi prijeme i nagrade, pristane na pasivno statiranje u spektakluku u kojem novo-stara vrhuška demonstrira kako ne kontroliše samo sadašnjost nego i prošlost? Pa onda može i da je zatomi, premodeluje ili naprosto ukine ako to poželi, a sve uz krotku saradnju društvenog mejnstrima, ne malim delom sastavljenog i od delova solidno umreženih demokratskih elita?
E, sad: tu dolazimo i do onih bizarnih pohvala, perverznijih od pokuda. Čudan ukus u ustima ostavlja ritualno hvaljenje Davidove moralnosti i doslednosti, kada dolazi od onih koji su, svojim konkretnim građansko-političkim angažmanom u prelomnim trenucima, bitno doprineli činjenici da je uopšte bilo moguće da se neko kao Tomislav Nikolić, s preteškim i neprobavljivim teretom svoje bedne i sramne političke biografije, nađe sučelice piscu u Narodnoj biblioteci. Šta je to što oni tu zapravo hvale? Od čega se oni tu peru? Na kojem li to zaboravu rade dok se naprasno prisećaju ko je Tomislav Nikolić, to jest, dok čestitaju Davidu zato što to nije zaboravio?
Valja nam misliti i o tome, štaviše, po mnogo je čemu danas to i važnije od toga ko je i šta je neki Nikolić, makar i Tomislav. Nije bilo tako davno kad se drugosrbijanska filisterija, sva obuzeta frakcijskim netrpeljivostima dorćolsko-vračarskih elita, oduševljavala tupoumnim, u izvornom smislu reči idiotskim esejizovanjima tipa „priča o nečijoj prošlosti je totalitarna i produkt je ‘lustracijskog uma’“ i sličnim, a sada ispada da se nešto u međuvremenu promenilo i da ono esejizovanje ništavila više ne uzgleda tako privlačno, ali nam je ipak zatajeno ključno objašnjenje šta se to tačno promenilo, i zašto? Pa hajde onda da pohvalimo činjenicu Davidovog sećanja ne bi li se nekako zaboravila činjenica našeg zaborava, koja je utoliko gora što mi, naravno, ništa zaboravili nismo, nego smo samo u nekom trenutku bli odlučili da se pravimo ludi, u uverenju da nešto što je vrišteće glupo i štetno – može nekim nikad još viđenim hokus-pokusom postati pametno i dobro.
Ali to ipak ne biva, nego smo svi ono što jesmo, i vučemo svoj prtljag svugde sa sobom.
(Autonomija)