Maroderi i nihilisti. Konjokradice, pljačkaši grobova, mučibabići, ocokoljići. Ima vremena kad takvi iz mulja isplivaju na vrh, nanesu ih naplavine, prekriju i zagade sve čega se dotaknu, ma – sve što pogledaju. Posle ta vremena prođu, a s njima prođu i oni.

Osim ako ne prođu, nego se vrate. Tobože pripitomljeni, naparfimisani, pelcovani, orezani, ukorićeni, ali – oni. Ili one, svejedno. Pa onda, recimo, urednica „Velike Srbije“ postane glavna nacionalna persona dramatis za evrointegracije. Taman pomisliš da možda ima jače, ali nema luđe i apsurdnije od ovog, ali ima. Evo, recimo, izvesna Mihajlović Ljiljana obavlja poslove i radne zadatke zamenice predsednika Odbora za ljudska i manjinska prava Skupštine Srbije. Svakog dana ta vredna trudbenica iz svog zemunskog stana (na „dobroj adresi“) odlazi na posao da neumorno štiti ljudska i manjinska prava. Težak je to arbajt u ovako besudnoj zemlji, ali uzvišen i častan.

Građanka Mihajlović u tom je stanu od 1997. Sada je on njena privatna imovina. Pre toga, u njemu je decenijama živela zemunska porodica Barbalić, etnički Hrvati poreklom iz Baške na Krku. A onda je jednog lepog dana Ivan Barbalić sa familijom krenuo na odmor na Krk, da bi po povratku zatekli obijen stan, promenjenu bravu i useljenu Mihajlović Ljiljanu, lokalnu radikalsku činodejstvenicu. Stan u kojem je druga-treća generacija Barbalića stanovala, svakako ne „na divlje“, odjednom im je bio nedostupan, a oni su postali beskućnici. Ostaće to, zapravo, sve do dan-danas. Nije se Ljiljana, da se razumemo, tamo obrela pukom samovoljom, no je bila tamo takoreći delegirana: iza celog „projekta Barbalić“ stajala je tada nova zemunska radikalska vlast. Ne pitajte za fiškalske detalje „afere Barbalić“: oni su mutni onoliko koliko je već znalo da bude nejasno i mutno štošta s tzv. društvenim vlasništvom, stanarskim pravima i sličnim. Ali jedno je sigurno: niko drugi, niko s „pogodnim“ imenom i prezimenom nije naglavačke izbacivan iz rodne kuće pod sumnjivim fiškalskim izgovorima. Radikali to nisu zapravo ni krili: ne umejući da suspregnu svoju vučiju prirodu, brzo su Šešelj i društvo, kilavo i bedno pravdajući varvarski i barbarski čin, zarežali o „malom ustaši“, maloletnom Dariju Barbaliću koji je, zamislite užasa, imao – to strvinari znaju jer im nije bilo gadno da mu preturaju po ličnim stvarima – člansku iskaznicu NK Dinamo! Takve i gadnije stvari silazile su sa usana besprizornom Šešelju i njegovim doglavnicima Nikoliću, Vučiću i ostaloj bratiji. Bila je to završna pokazna vežba onoga što je pet-šest godina ranije krenulo po Hrtkovcima i drugde, širom Srema.

Budućoj zaštitnici ljudskih i manjinskih prava, delegiranoj da terenski brani vaskoliko srpstvo na isturenom borbenom položaju u Ulici kapetana Radiča Petrovića, kanda ništa nije smetalo da zanoći i da osvane među tuđim zidovima i ormarima, među slikama sa zida i vešom u fiokama, među posuđem kroz koje su prošle hiljade tuđih ručkova, u plahtama na kojima su spavala neka druga tela, spokojno i mirno kako se već spava tamo gde si se rodio, gde je sve tvoje.

Dvadeset i koju godinu kasnije, biće da se Ljiljana sasvim akomodirala tamo u stanu na dobroj donjogradskoj zemunskoj adresi, u tihoj ulici s drvoredom blizu Dunava. A tek njeni bivši i sadašnji šefovi: ti su avanzovali do samih državnih vrhova. Barbalići su, čuje se, i dalje u nekoj garsonjeri na Krku.

Pitam se ponekad prolazi li, na svojim idiličnim letovanjima, pored te garsonjere na kvarnerskom otoku jedna osoba sličnog prezimena i istog porekla, njihova poreklom takođe krčka zemljakinja Brnabić Ana? Da li je, rastući i obitavajući u svom paralelnom tehnokratskom svemiru, ikada čula za Barbaliće i njihovu sudbinu? Da li zna ko su ljudi koji su im sve to priredili? Ako ne zna, red je da joj kažemo, da ne luta, vitka, po bespućima povijesne zbiljnosti: poznaje ih odlično, to su njeni politički intimusi, mentori, stvoritelji. Znači li joj to išta ili, kao i u svemu drugome što je demonstrirala otkad imamo maler da znamo za nju, mari samo za nepravde koje je sasvim lično i neposredno pogađaju?

A maroderi i nihilisti, konjokradice i pljačkaši grobova, mučibabići i ocokoljići u međuvremenu su evoluirali u prefinjene filantrope. Evo, postavljaju elitni kadar da štiti ljudska i manjinska prava, onaj koji je s tom problematikom imao neposrednog životnog iskustva. Dok ljude koji nisu, doduše, barbalići, ali su brnabići, što je upadljivo slično, ne da više ne proteruju, nego ih velikodušno primaju u svoje redove. Naravno, ne sve. Samo one koji, kad ih omirišu, ne osete baš ništa čudno, kamoli nepodnošljivo.

(Vreme)