Kako sada stoje stvari, Aleksandar Vučić će, poput Đure Čvorovića, oprostiti Milanu Jovanoviću što ga je tukao. I što mu je zapalio kuću. I još za taj oproštaj očekuje i neku vrstu nagrade. S obzirom na to da ima posla s nama ovakvima, nije isključeno ni da će je dobiti.

Čekaj, čekaj. Gornji pasus sigurno nije u redu, zar ne? Nije Aleksandar Vučić nikoga tukao – osim ono kad je bio huligan, ali to se valjda ne računa – niti je nekome zapalio kuću. Štaviše, Vučić je pre neki dan najavio, a sada i slavodobitno objavio hapšenje Dragoljuba Simonovića, predsednika opšine Grocka, osumnjičenog da je naložio napad(e) na novinara iz Vrčina i paljenje njegove kuće.

Na stranu ono što ne može da se tek tako stavi na stranu: ko je Aleksandar Vučić da hapsi i optužuje, ko je Aleksandar Vučić da najavljuje hapšenja? Ima li ova država nekakve zakone i institucije? Naravno, ima ih, i to tačno onoliko koliko ima samu sebe, to jest, koliko je Srbija i dalje država posle šest godina sistematske razgradnje. U državi koja se, je li, samozapalila, i kuće – a bogme i automobili – nepodnošljivo lako gore.

Odviše je, dakle, toga fundamentalno pogrešnog u ovoj ne samo vrčinsko-gročanskoj, nego svesrpskoj priči. Ispravno je jedino to što je verovatni nalogodavac zločina najzad iza rešetaka. Ali, put kojim se stiglo dotle sasvim je drukčiji od onih koje bi sada retroaktivno da iscrtaju Vučić i njegovi diletantski kontrolori štete.

Predsednik opštine Grocka kadar je i funkcioner Srpske napredne stranke, on dakle nije sleteo na to mesto s Marsa nego iz adekvatnog partijsko-političkog konteksta. O svemu što se Jovanoviću dešavalo sa Simonovićem i njegovima, novinar je ne samo pisao, nego je kao građanin o tome uredno obaveštavao nadležne državne organe, a i političku vlast, na svim nivoima. Da li je moguće, recimo, da Vučić o tome nije ništa znao?

Teoretski je moguće, štaviše, načelno Vučić ne bi ni trebalo da zna takve stvari, jer se ne tiču nadležnosti predsednika države (mada su Jovanovićevi problemi počeli još dok je Vučić bio predsednik vlade, što donekle menja ugao posmatranja, ali ne u pravcu koji bi Vučiću mogao da godi). Međutim, Vučić je mnogo puta dokazao da je patološki dobro informisan, da zna svaki „antirežimski“ tvit svakog i poslednjeg dokonog građanina, da zna šta sanjaju svi koji ga ne obožavaju, a i šta im se događa, sa vezom ili bez veze s činjenicom da ga ne obožavaju. Kako je moguće da tako nezdravo upućen čovek najednom (i na dugi rok) nema pojma šta rade „njegovi“, čak i kad su u pitanju vrlo teška ogrešenja i o zakone i o bolje običaje važeće u demokratskom društvu?

Takva mogućnost deluje krajnje neubedljivo. Ostaju nam dve izglednije: ili „znaje, ali ne haje“, ili je odabrao da ne zna jer ga ne zanima šta rade njegovi obožavaoci, sve dok su obožavaoci, nego samo ono što rade njegovi neobožavaoci. Što se, dakle, i njega i struktura koje mu služe tiče, i Jovanović i svaki jovanović je mogao i da izgori i da istrune, i nikome ništa.

Šta je onda iskomplikovalo jedan rutinski društveni proces unutar vučićizovane Srbije? Lokalni kabadahija je malo preterao, malo se preigrao, stvari su otišle predaleko i za njih se čulo predaleko i prejako. I još su lepo upale i užljebile se u kontekst koji Šefu nikako ne odgovara, i koji ga prokazuje kao barem figurativnog palikuću. E, tek tada je, a i to sa izvesnim oklevanjem, pokrenuta mašinerija koja je mogla dovesti do hapšenja gročanskog piromana.

Drugim rečima: kada su stvari došle dovde dokle su stigle, Vučić de facto nije imao izbora. Hapšenje njegovog lokalnog namesnika bio je jedini preostali način da barem pokuša da izbegne da ga oprlji ta gročanska vatra. Nije to, međutim, nikakvo razrešenje, a ponajmanje onakvo na kojem bi trebalo ponizno zahvaliti čvrstoj ruci koja može i da te mije i da te bije, već po nahođenju i po trenutnoj proceni.

Iako je, dakle, hapšenje stvarno, ovo je i dalje bedno režiran igrokaz. Opskurni i nevažni Simonović je postao stvaran zato što je bio moguć, a bio je moguć zato što je stvoren odgovarajući pretekst u kojem će postati moguć. Onaj ko je stvorio taj pretekst i kontekst sada bi, izgleda, da još i pobere poene na tome što je, privremeno i na jednom jedinom mestu, a iz krajnje nužde, suspendovao taj isti kontekst. Pa je ispod ogromnih naslaga konteksta za trenutak i jednokratno provirio Zakon.

Nije brat Đura taj kojem bilo ko duguje zahvalnost jer će mu oprostiti što ga je tukao, nego je krajnje vreme da se bratu Đuri izvuku uši i da se ovaj odlučno privede k poznaniju prava. U protivnom, Đurina će gadna narav iznova eruptirati na nekom drugom mestu, i tako do u lošu beskonačnost. A država se od hajdučke jazbine razlikuje po tome što država i njeni građani ne zavise od dobre ili zle volje bilo kojeg Đure.

(Vreme)