Odavno sam dojadio bogu i narodu, a i samom sebi, ponavljajući jednu činjenicu: „beli listići“ su doveli/vratili Nikolića i Vučića na vlast. Ne zato što ih je bilo mnogo, belih listića, jer nije, nego zato što ih je bilo taman toliko i bili su taman tako dobro raspoređeni po javnom mnenju i biračkom telu da su savršeno poslužili svrsi korisnih idiota nove diktature.

Neki od istaknutih belih listića u međuvremenu su koliko-toliko shvatili šta su učinili. Neki drugi su rešeni da istraju u sukobu s činjenicama.

Sada nam se toksična priča belih listića ponovila s „bojkotašima“.

Interesantno, među ovima prvima (pokajanim „belim listićima“) praktično niko nije pozivao na bojkot lokalnih izbora 2. juna.

Među potonjima je bilo šarenije.

Ima tu, međutim, jedna druga razlika između ova dva paranormalna fenomena koja je mnogo važnija.

Naime, priča o „aktivnom bojkotu“ (niko nije dovoljno prozorljiv da shvati šta je to bila ta „aktivnost“) došla je pre svega sa same opozicione scene, tj. iz onih opozicionih stranaka koje su se odlučile za bojkot (i ostale pri toj odluci i kad su se uverile da se drugi neće prikloniti tome).

Kakve je to, sasvim konkretne, posledice imalo po ishod izbora?

Pogledaćemo na primeru tri najveća grada. Najpre, Niš: svima je jasno da se desila tesna opoziciona pobeda, koju će režim svojim mahinacijama verovatno uspeti da neutrališe.

Naprednjaci su uredno izašli na izbore, a proopozicionara je ostalo kod kuće taman toliko da uskrate svom gradu ubedljivu pobedu, koju režim teško da bi mogao da sruši (isto je bilo bar u Čačku, da ne idemo dalje).

U Beogradu je uticaj „bojkotaša“ bio najjači, pa su i posledice najteže.

Grad kao celina je neočekivano lako ostao u rukama klike. Bez bojkotaškog sindroma, bilo bi barem kao u Nišu, što bi već bila druga pesma – kojoj tzv. naprednjaci možda i ne bi uspeli da napišu kraj.

Po opštinama, izgleda da će opozicija uzeti samo Stari grad; rečunica bez bojkota pokazuje da bi joj pripali barem još Savski venac, Vračar, Novi Beograd, Zvezdara, možda Voždovac, Čukarica; dakle, skoro sve što se nalazi unutar prostora obeleženog drumskim tablama „Beograd“.

Naposletku, Novi Sad: bez sumnje najveće razočaranje tzv. opozicione javnosti, pri tome toliko misteriozno i neobjašnjivo da su se svi nešto ućutali, kao da niko ni ne pokušava da javno analizira šta se i zašto dogodilo. Savršeno ujedinjena opozicija, sve na svom mestu, vidljivo antirežimsko raspoloženje, konkretnim akcijama stečeni imidž najopozicionijeg grada…

Čak se i Vučević Miloš uprepodobio bojeći se poraza svojih te na dan izbora dao jednu vrlo pomirljivu, gotovo plahovitu izjavu.

I onda – ništa?!

Koji su faktori ovog (ne)očekivanog neuspeha? Jedan: uticaj bojkota; matematika je jasna.

Drugi, to što Novi Sad nije imao svog dr Dragana Milića, unutar ili izvan glavne opozicione liste, a jako bi mu dobro došao.

Treći, koji je svojevrsni tabu: odlično je što je opozicija otkrila onu režimsku „kol info centar“ svinjariju na Sajmu i sigurno je mnogima od nas prijalo da gledamo kako rasteruju one jadnike koji se stide vlastitog lica, ALI… postoji onaj deo javnosti, zovite ga malograđanskim ili kako hoćete, kojem jako ne prijaju nikakvi „nasilni“ prizori. To je kanda onaj „mentalitet“, a s mentalitetom nje mudro ratovati, jer ćeš izgubiti, a kanio si pobijediti.

Četvrto, sumanuta (ne)podela Novog Sada na opštine, koju su ukinuli još Miloševićevi gaulajteri 1990, a demokratske vlasti nisu učinile ništa da je vrate onda kad su mogle.

Da je Novi Sad izdeljen na opštine kao drugi veliki gradovi, sada bi opozicija (ovde koristim opštine iz osamdesetih) uzela barem Stari grad, Liman i Detelinaru, vrlo verovatno i Podunavlje i Slaviju, a to je opet – skoro ceo grad. Bez delova „okoline“.

Malo li je?

Okej, znam, „izeš borbu za 2-3 opštine, treba srušiti diktaturu“.

Treba.

Samo, one se mnogo lakše prave nego ruše. O tome, i samo o tome, trebalo je misliti 2012.

(Danas/foto: Autonomija)