Čemu je tačno imala služiti predstava iliti demonstrativni performans koji je izveo predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić „protestno“ napustivši Brisel ne bi li u Beogradu, naravno pred kamerama, održao još jedan u nizu podugačkih dramatičnih monologa u čijem je središtu bila nepravda koju Srbija trpi sa svih strana (a naročito sa jedne)?

Koliko je sve to uopšte racionalno i osmišljeno, kako to već bivaju propagandni performansi, a koliko je naprosto spontani, improvizovani izraz jednog (narcističkog) temperamenta koji sve ređe uspeva da se obuzda? I da li je uopšte bitno šta je od toga po sredi, kad je u svakom slučaju štetno po javni interes? To jest, ako nije možda već odviše odvažna pretpostavka da „javni interes“ može biti išta drugo osim onoga što kao takvo definiše sam Vučić?

Svaka od prethodnih rečenica završava se upitnikom, a ne bi mi bilo teško da nastavim tako do kraja, i bio bi to svakako veoma dugačak tekst – toliko je toga što bi valjalo pouzdano znati a nema se odakle, toliko je onoga što čak i kod posmatrača koji laska sebi da je već oguglao na sve i video svašta zapravo izaziva čuđenje i nevericu.

Šta su nesporne činjenice u vezi s najnovijim dramskim zapletom s Vučićem u tradicionalnoj ulozi proroka, trageda i ujedno viteza zaštitnika? Srbija je otvorila dva poglavlja u pristupnim pregovorima s Evropskom unijom. Proces pristupanja, dakle, ne stoji u mestu. Međutim, jedna od članica, Republika Hrvatska, de facto je blokirala otvaranje poglavlja 26.

To za zemlju koja je u pristupnom procesu nikada nije prijatno, zapravo je frustrirajuće, ali kroz takve i mnogo gore – to jest, temeljitije i dugotrajnije – „opstrukcije“ prošle su mnoge zemlje tokom procesa pristupanja, među njima i te kako i Hrvatska, i to najviše baš od njoj susednih zemalja: Slovenije i Italije. Koje su umele da pokušaju da izvesna otvorena bilateralna pitanja „prečicom“ reše tako što će uslovljavati pravac i tempo hrvatskog napredovanja ka EU. O tome šta Republika Makedonija u tom smislu već dugi niz godinja trpi od Grčke da i ne govorimo.

Takvo uplitanje bilateralnih pitanja u proces pridruživanja nije preporučljivo, ali ni Brisel ni bilo ko drugi nema efikasna sredstva direktnog uticanja na te procese (što ne znači da na kraju uvek ne pronađe način da odblokira ono što treba da bude odblokirano).

O zasnovanosti hrvatskih prigovora može se, i moraće se razgovarati (uglavnom se tiču manjinskih prava). Umesto toga, Vučić je reagovao furiozno, demonstrativno pokupio krpice i vratio se kući, odakle poručuje da „o poglavlju 26 više neće da razgovara“, naročito ne sa Hrvatskom, pa sad EU neka vidi šta će. Kao da se Evropska unija kandiduje za članstvo u Srbiji a ne obrnuto, pa Evropska unija, eto, ima problem i neka ga blagoizvoli rešiti, „jer Srbiju neće niko da gazi“.

A ko to „gazi“ Srbiju? Jedna članica EU koja – ne treba imati iluzija – pokušava da progura i neki svoj partikularni interes, a njena izvršna vlast se možda i dodvorava delu svog javnog mnenja, što sve nije mnogo simpatično, ali nije nelegalno, još manje je nešto što se nije moglo očekivati. Na to (i na štošta drugo) mora da bude spremna svaka ozbiljna i odgovorna vlast.

Kao što, uostalom, ista takva vlast ne treba sistematski da truje odnose u regionu, nego da ih popravlja. U stvarnosti, odnosi Srbije ne samo sa Hrvatskom nego sa većinom suseda, naročito eksjugoslovenskih, od 2012. se permanentno rapidno pogoršavaju.

Dakle, nekim neobičnim slučajem baš otkad su na vlasti ljudi kao Vučić i njegov, hm, krajnje specifični ministar inostranih poslova Ivica Dačić, i ostala naprednjačko-socijalistička svita. Kojoj treba pribrojiti i predsednika Republike Tomislava Nikolića koji se upravo bio povajkao kako se Hrvatska prema Srbiji danas ponaša nekorektno a Srbija je, eto, mogla da blokira prijem Hrvatske u Evropsku uniju, samo što je dobra, pa to nije uradila. Kako je to, zaboga, Srbija (koja je još vrlo daleko od toga da bude zemlja-članica) mogla da spreči ulazak Hrvatske u EU, to Nikolić nije podrobnije objasnio. Valjda se u njegovom čudesnom svetu takva znanja podrazumevaju. Bilo bi to možda i zabavno da se ne radi o prvim ljudima jedne države – baš one koja tvrdi da joj je pridruživanje u EU strateški cilj.

Ovakav patetični teatar, ipak, dovodi tu posvećenost pod tešku sumnju, jer počinje da podseća na onu davnu dosetku o nemarnom momku koji „traži posao, a moli boga da ga ne nađe“.

A da li sve ovo zajedno možda ima neke veze i s predstojećim izborima, predsedničkim, a možda i parlamentarnim? Naravno, jer u današnjoj Srbiji sve što se dešava u političkom svetu i blizu njega ima direktne veze sa izborima, već i zarad toga što su izbori ovde permanentno stanje: tek što izađemo iz jednih, već se spremaju drugi. Pa im se onda priključe i treći, i četvrti, o istom trošku. Što opet ne znači da neće i jedni, i drugi i treći i koji god treba, biti ponovljeni veoma brzo.

A za izbore ovom tipu vlasti potrebna je stalna tenzija, mentalno i emotivno stanje opkoljene tvrđave, i naravno „sprega spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja“, kako se to nekad govorilo. Danas se možda govori malo drugačije, ali smisao je isti. Ko se toga ne seća, prinuđen je da mu se to stalno ponavlja.

(Slobodna Evropa)