Nije bilo tako davno kada je Aleksandar Vučić najavio za Srbiju „jedanaest dana pakla“ u očekivanju drugog aprila, dana „sudbonosne“ runde pregovora o Kosovu. Tih jedanaest dana je prošlo, pregovori su nastavljeni, i nakon celodnevnog i takoreći celonoćnog razvlačenja – uz nešto medijske „teatralizacije“ koja je poslužila dodatnom podizanju dramatičnosti događaja ali i „važnosti“ aktera – privremeno završeni bez ikakvog napretka. Tačnije rečeno: što je još ranije dogovoreno, dogovoreno je, a ono što je ostavljeno za taj prevratni drugi april, i dalje je sporno. A to što je ostalo sporno, to je otprilike sve ono što je najvažnije… Ketrin Ešton to formuliše ovako: „jaz je kratak, ali dubok“. Reklo bi se, dakle, nije ga teško preskočiti: uzmeš malo bolji zalet i već si na drugoj strani, ali zato – ako se sapleteš i ipak upadneš u dubok kanjon, ne nadaj se da će te odatle neko izvaditi živog. Tako bar ovom posmatraču izgledaju metafore Ketrin Ešton.

Važnijom se ipak čini ona „paklena“ metafora Aleksandra Vučića. Naime, ako je onih jedanaest dana bilo „pakao“, gde smo onda sada, posle njih? U raju svakako nismo, u to bar nema sumnje, ali jesmo li barem u čistilištu? Ili smo i dalje na onom neveselom mestu koje je na svoj način istraživao Dante? I ako smo tamo, u kojem smo krugu, i da li je taj krug viši ili niži od onog u kojem smo bili pre drugog aprila?

Upravo u vreme nastanka ovog teksta u zgradi Predsedništva Srbije zaseda praktično ceo državni vrh, a tema je: gde smo bili, šta smo radili, i šta ćemo sad? Moguće je da ćemo već za koji sat o tome znati mnogo više, pa će biti i mnogo lakše „biti pametan“ ali biće da su neke važne stvari i ovako sasvim jasne. Recimo, ova Srbija ne može sebi da dozvoli da ne postigne sporazum sa Prištinom, a samim tim i da otkoči dinamiku svog pristupa Evropskoj uniji, to jest priču oko famoznog „datuma“.

Pa dobro, onda je sve jasno, zar ne? Pa, baš i nije: Srbija, naime – ovo čitati kao: sadašnji državni vrh – ne može sebi da dozvoli ni da potpiše sporazum u kojem „srpski“ sever Kosova ne bi bio tretiran kao neka vrsta zasebne teritorije, tek formalno pripadajuće Kosovu. Ne mora to da bude baš „nova Republika Srpska“, ali bogme ne bi bilo ni mnogo daleko od toga, to jest više bi ličilo na to nego na bilo šta što je deo jedne međunarodno priznate državno-pravne celine. E sad, može li se očekivati da „međunarodna zajednica“ ikada legne na tu rudu iako joj je i one izvorne, bosanske Republike Srpske preko glave? E sad, takođe, može li Priština sebi da dozvoli da pristane na tako nešto, utoliko pre što se ne vidi da je na takvo šta bilo ko ko je za nju relevantran prisiljava? A zašto bi je opet na to i prisiljavao bilo ko ko je priznao nezavisnost Kosova u njegovim „avnojevskim“ granicama, a to su i SAD i glavnina zemalja Evropske unije, uključujući sve zemlje koje se tu nešto stvarno pitaju?

Ako stvari ovako stoje – a voleo bih da vidim da se to na bilo kojoj strani demantuje – šta onda Beogradu uopšte preostaje? Jedna je mogućnost da sporazum stvarno propadne do daljeg, ali to onda znači totalni krah celog onog „vučić-dačićevskog narativa“ o tome kako će baš bivši akteri sramnih devedesetih, željni da operu svoju prošlost, brzo i efikasno odvući srpski brod, „u Evropu“ mnogo brže i efikasnije od demokratskih kunktatora i oportunista, kojima su uostalom nacionalisti stalno disali za vratom. To je onda ujedno i neslavna deziluzija za sve one nekadašnje „drugosrbijance“ koji su u ovo olako poverovali, povremeno čak na urnebesan način.

Druga mogućnost je da je sporazum ipak na pomolu ali da se sva ova „drama“ tera zato da bi se srpskoj javnosti olakšalo postepeno „gutanje“ neprijatnih činjenica, odnosno da joj se konačno postizanje sporazuma prikaže kao nekakva ogromna dramatična žrtva koju je državni vrh podneo u nepodnošljivim okolnostima, kad za Srbiju više nije bilo ama baš nikakvog drugog izlaza, a oni su eto dali baš sve od sebe i bili spremni da se povuku iz pregovora, pa i sa vlasti ako treba…

Da paradoks bude kompletan, verovatno je Vesna Pešić bazično u pravu kada kaže da je toliko dramatizovanje celog kosovskog pregovaračkog procesa suvišno jer je srpsko javno mnenje oko toga mnogo manje „zagrejano“ i mnogo spremnije da uvidi realnost nego što se to čini kad se sve gleda kroz medijski i politički filter, ali srpske političke elite teško se ili nikako ne odvažuju da to gledaju tako: baš kao da negde iz pozadine stalno zrači nekakvo potmulo sujeverno uverenje da će im se nebo sručiti na glavu ako saberu dva i dva i zaključe da rezultat glasi – četiri.

Kako god bilo, izgleda da je „sabiranje“ upravo u toku, pa će nam valjda i „rezultat“ biti ubrzo saopšten. Mada i tu treba biti na oprezu, jer bi i taj rezultat mogao biti „okruglo pa na ćoše“, uslovan i privremen i uopšte – nejasan. Jer Srbija teško da može dalje ovako, bilo nazad, bilo napred. Napred je ionako teže ali se jedino istinski isplati, a nazad je bar trenutno lakše, ali se time ne rešava ni jedan problem. Da, ne rešava se, ali zato može da se malo odloži, a u međuvremenu možda da se pozabavimo omiljenim lokalnim zanimacijama: ko je vera a ko nevera, ko je pošten a ko lopov i tako to, što se na srpskom, a bez muke i u jednoj reči kaže: izbori. Ako ih bude, to će značiti da je „carstvo zemaljsko“ – ali samo za političku elitu – ipak prevagnulo, pa makar i po cenu daljeg rastakanja zemlje i njenih stvarnih institucija i zanemarivanja njenih stvarnih potreba.

(Slobodna Evropa)