– Iz kruga Vojvodine. Dobar dan. Kako mogu da vam pomognem – obično ovako počinje razgovor. Posle opštih pitanja o ostvarivanju pojedinih prava, započinje zapravo prava priča, koja je često teška i sumorna. U pitanju je nasilje – objašnjava Ivana Nikolić, aktivistkinja na S.O.S liniji organizacije „Iz kruga – Vojvodina“, koja se bavi pružanjem podrške ženama sa invaliditetom.

Prema procenama stručnjaka, u Vojvodini je svaka treća žena sa invaliditetom imala iskustvo fizičkog nasilja, a svaka druga je bila žrtva psihičkog maltretiranja. Međutim, o seksualnom nasilju se malo govori, posebno kada je reč o ženama sa invaliditetom.

– Mi smo imali slučaj kada je jedna mlada devojka sa oštećenim vidom doživela neprijatnost. Njoj je na ulici prišao jedan stariji muškarac, dodirnuo ju je uz vulgarne reči. Na sreću, tu nije došlo do težeg oblika seksulanog nasilja. Ona je bila u strahu, što je normalno. Radili smo na razbijanju tog straha, ponudili smo joj psihološku podršku, kao i pravnu. Posle kratkog vremena vratilo joj se samopouzdanje i prevazišla je svoje unutrašnje barijere – objašnjava Nikolićeva.

Ćutanje „aseksualnih bića”

– Najčešće ni same žene sa invaliditetom nisu svesne činjenice da su žrtve seksualnog nasilja. To je zbog toga što su manje informisane u odnosu na ostale žene, a i okolina ih ne posmatra kao mogući predmet seksualne pažnje. Zapravo, kod nas niko ne priča o tome može li osoba sa invaliditetom da ima seksualni život. Najčešće se posmatraju kao aseksualna bića, što naravno nije tačno. Međutim, u takvom okruženju teško će neko poverovati ženi sa invaliditetom da je žrtva – kaže psihološkinja Tatjana Stojšić Petković, koja je radila sa žrtvama seksualnog nasilja.

Ona kaže da je svako nasilje vrlo specifično i da ne postoji pravilo koliko dugo se trpi.

–Generalno, žene sa invaliditetom dobijaju znatno manje informacija o seksualnom životu. Roditelji im vrlo često uskraćuju te informacije. Ako se vi nesamostalno krećete, vi prosto ne možete doći do informacija. Zbog toga te žene često nisu ni svesne da su žrtve. Moram dodati da roditelji vrlo često očekuju od svojih kćeri da se one nikad ne udaju, a ipak ako se to i desi, žene nemaju dovoljno znanja o ovoj vrsti nasilja. Ne znaju ni kome da se obrate. Da ne govorim o tome šta ako, na primer, ona živi sa sestrom i sa zetom, a on je seksulano zlostavlja, žrtva često ne zna ni kako to da kaže sestri ili nekome u okruženju. I onda, da bi se ovako nešto primetilo, mora da se desi nešto tragično – na primer žena koja trpi seksualno nasilje dobije neku infekciju, ostane trudna, padne u depresiju ili čak pokuša samoubistvo. Mi ne znamo koliko žena živi u izolaciji i nema nikakvu mogućnost da dobije podršku – naglašava terapeutkinja.

– Prilikom rada sa ženama, najčešće tek posle izvesnog vremena ispliva nešto iz prošlosti na površinu. Treba puno vremena da se progovori, treba im neka vrsta vremenske distance. Često same žrtve misle da preteruju, da to možda i nije bilo seksualno nasilje zato što, na primer, nije došlo do samog odnosa, već je to dodirivanje i tako dalje. Drugi primer je kada dolazi medicinski tehničar, onaj ko je zapravo tu da ponudi pomoć prilikom presvlačenja, ali ima gestove ili pokrete koji ne prijaju ženi; ona vrlo često ne zna kako da odreaguje, kako da se odbrani. Boje se toga da će biti ostavljene same, bez podrške, pa vrlo često ćute o takvim stvarima. Postoje i slučajevi kada mentalno nedovoljno razvijene osobe imaju sličan problem. Njihov položaj je još teži: njima retko veruju, i pripisuju im da su one „krive“, jer su „izazivale“drugu stranu – objašnjava psihološkinja i dodaje da je najbitnije informisati i edukovati ljude da znaju da je svaki život jednako vredan i da imaju pravo da traže zaštitu i podršku.

Kada se prekine ćutanje

One žene sa invaliditetom koje se odluče da prekinu sa ćutanjem i potraže savet i pomoć, njima je na usluzi i organizacija „Iz kruga – Vojvodina“. Svjetlana Timotić, predsednica udruženja, kaže da, iako nam se nekad čini da je nemoguće postići preokret, uvek postoji izlaz iz tog začaranog kruga.

– Izlaz postoji, samo ga treba naći. Bitno je da se stekne poverenje, da se priča o tome šta se dešava u porodici, u okruženju. Nakon toga, naravno, možemo videti kako ići dalje, koje pravne i druge korake možemo učiniti. Ponekad smo i mi malo izgubljeni, jer ne postoji usaglašen sistem podrške od strane institucija – kaže ona.

Da izostaje sistematski i sveobuhvatan odgovor države, potvrđuje i Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.

– Postoje dokumenti koji treba da obezbede pomoć žrtvama. Međutim, nedostaje koordinisani sistem. U većim gradovima lakše se dolazi do podrške, dok u manjim sredinama teško da će biti dostupne iste te usluge. Dodatno otežava situaciju i to da kada i dođe do sudskih epiloga, u tom procesu žene ostaju nezaštićene: one iznova prolaze kroz istu priču, moraju nekoliko puta ponoviti svoj iskaz i tako im se situacija dodatno otežava. Mi tražimo da one budu zaštićene u toku postupka, odnosno da se koristi prvobitna izjava koju daju pred policijom ili da se saslušanje žrtve, svedočenje, realizuje pomoću video linka ili u izdvojenoj prostoriji. Kada je reč o seksualnom nasilju nad ženama sa invaliditetom, moram da naglasim da imamo jako mali broj prijavljenih slučajeva, što nikako ne znači da ih nema. To je takozvana „tamna brojka“. Žena koja je vezana za krevet ili ima oštećen vid, kako ona da traži podršku kada ih okruženje ograničava u tome – pita se Macanović.

Nasilnik iz najbližeg okruženja

Prema rečima stručnjaka, u najvećem broju slučajeva nasilnik je neko iz najbližeg okruženja žrtve. Pred sudovima u Vojvodini u periodu od 2008. godine do sredine 2010. vodilo se više od 300 predmeta slučaja porodičnog nasilja. U najvećem broju prijava policija je bila ta koja je reagovala tražeći sudski proces, međutim u posmatranom periodu nijedan slučaj seksualnog nasilja nad ženama sa invaliditetom nije dopro do sudskih organa.

– Nismo prepoznali ovakav slučaj, ali to naravno ne znači da ih nije bilo – kaže profesorka Slađana Jovanović, govoreći o rezultatima istraživanja o sudskom odgovoru na nasilje u porodici u Vojvodini, i dodaje:

– Ako poredimo istraživanja sa rezultatima u centralnoj Srbiji, možemo reći da ima pomaka i da u Vojvodini sudski sistem na ovu pojavu efikasnije reaguje. Praksa pokazuje da javni tužilac češće obavlja razgovor sa porodicom odnosno sa žrtvom, dok u drugim delovima zemlje to nije čest slučaj. Ono što je takođe dobro jeste to da u prvostepenim presudama nema toliko olakšavajućih okolnosti koje su po nama problematične. Na primer, to da je nasilnik roditelj ili okrivljeni “oženjen i porodičan čovek”. To je neprimereno u ovoj situaciji. Problematično je međutim to da u presudama nema otežavajućih okolnosti, ali to je generalna slika pravosudnog sistema u Srbiji – ističe Jovanović.

Kome se obratiti za stručnu pomoć?

Stručnu pomoć možete potražiti u lokalnom Centru za socijalni rad, od policije ili od organizacija za zaštitu ljudskih prava. Novosadsku Žensku sigurnu kuću možete pozvati na broj: 021/64 65 746.
Organizaciju „Iz kruga – Vojvodina“ koja se bavi davanjem podrške ženama sa invaliditetom takođe možete kontaktirati pozivom na broj: 021/447 040. Ovo udruženje nudi mogućnost i kontaktiranja SMS-om i to na broju 066/447 040.

Uloga sigurne kuće

Pomenuto istraživanje ukazuje i na to da su počinioci nasilja uglavnom muškarci, starosti između 33 i 48 godina, srednjeg obrazovanja i najveći broj njih živi u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, većinom su roditelji. U vreme izvršenja krivičnog dela, oko polovine ih je bilo u alkoholisanom stanju i skoro 40 odsto njih boluje od alkoholizma. Takođe je simptomatično da nasilnici ne priznaju krivično delo, ne osećaju se krivim i to kod njih ne izaziva kajanje. Sudski postupak najčešće traje od pola godine do godinu dana. U tom periodu žrtvama nasilja je neophodna i egzistencijalna podrška. Ženske sigurne kuće su spremne da prime i žene sa invaliditetom, iako nevladine organizacije upozoravaju da smeštaj u takvim institucijiama nije uvek adekvatan i ne ispunjava uslove za nesmetan život osoba sa invaliditetom.

– Mi nismo do sada imali slučajeve u kojima su žene sa invaliditetom tražile pomoć i smeštaj u našoj instituciji. Moram da naglasim da ćemo im svakako pomoći ako nam se obrate. U našoj ženskoj sigurnoj kući možemo da ih smestimo i da dobiju dvadesetčetvoročasovnu psihološku pomoć. Ako je neophodno da prisutvuje i njihov lični asistent, i to možemo rešiti. Kada je reč o pristupačnosti, naša sigurna kuća ima adekvatnu rampu koja će omogućiti ženama u kolicima da nesmetano uđu u zgradu – objašnjava rukovoditeljka Ženske sigurne kuće u Novom Sadu Dušanka Ilić.

Inače, žrtve mogu da biti smeštene u sigurnoj kući najduže šest meseci, ali u slučaju da je to neizbežno, može da im se produži boravak, a mogu povesti sa sobom i decu. Novosadska ženska sigurna kuća prvenstveno prima žene sa teritorije grada, ali u slučaju da ne postoji drugo rešenje, žene iz drugih opština takođe mogu biti smeštene u ovoj instituciji.

Prema podacima stručnih službi u Vojvodini je 2011.godine 10 žena izgubilo život u porodičnom nasilju. Na teritoriji Srbije u istoj godini ubijeno je ukupno 29 žena.

I na kraju, najbitnije: nasilje nije privatna stvar. Svako ko misli da je ugrožen, ima pravo na zaštitu.

Norbert Šinković (Autonomija)

Tekst „‘Tamne brojke'“ naših života“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.