Ovih dana „iskače“ na društvenim mrežama šta je ko radio pre deset godina, tačnije 2016. godine. Nisam shvatila odmah da je to još jedan trend na Instagramu i gledam otkud sada te srećne, nasmejane fotografije od pre jedne decenije. Osvrnem se i ja i shvatim da moja 2016. godina nije mnogo odstupala od današnjice, bila je u znaku protesta, ulice, borbe za slobodu medija, pravdu…

Godina 2016. jednako Podrži RTV.

Deset godina živimo zapravo istu borbu.

Te godine SNS je pobedio na pokrajinskim izborima u Vojvodini. Kao posledica promene vlasti u pokrajini došlo je do direktnog partijskog uplitanja u rad pokrajinskog javnog servisa. Najpre je nezakonito smenjen tadašnji direktor programa Slobodan Arežina (da je smena bila nezakonita, kasnije će potvrditi i sudska presuda).

Tada smo u otvorenom pismu, nas četrdsetak, koji smo radili na RTV-u ukazivali da to znači samo jedno, rešenost vlasti da se obračuna sa medijskim slobodama, da ućutka i uništi objektivno, nepristrasno, pravovremeno i neselektivno informisanje.

Nismo želeli da se bavimo kadrovskim rešenjima, već smo branili principe i rezultate našeg rada, bilo nam je važno da sačuvamo atmosferu u kojoj možemo da radimo oslobođeni političkih pritisaka.

Daleko od toga da je tada RTV bila bez mane. Bilo je itekako prostora da se unapređuje, ali smo znali da ono što smo do tada stvorili neće rasti nego će početi da se urušava. Što se i dogodilo.

Isticali smo tada emisije „Pravi ugao“, „Radar“, „Dokument“, „U nedostatku dokaza“, „Prostor i ja“, zatim „Dnevnik u pet“ „Razglednice“, Jutarnji program „Dobro jutro Vojvodino“… koji su u to vreme imali medijsku inicijativu i bavili se temama od interesa javnosti, a ne samo događajima koji su stizali od par službi kabineta.

Zatim i „Alarm“ radijskog dvojca Daška i Mlađe, O radio, humorističnu emisiju „Državni posao“, „Gruvanje“, kao i brojne prenose sportskih događaja u produkciji RTV-a, bogat obrazovni i dečiji program, seriju „Vere i zavere“ prema romanu Aleksandra Tišme.

To je zaista bila dobra baza za javni servis koji je tek trebalo da raste. Akcenat smo stavljali upravo na Prvi program televizije jer je uvek on u fokusu političkim partijama na vlasti. Taj deo programa je trebalo kontrolisati.

Primera radi, i televizijski i radijski program na jezicima manjinskih nacionalnih zajednica i danas uglavnom profesionalno radi posao. O radio takođe. Radio Novi Sad na kojem radim (deset godina jer sam upravo 2016. tu prebačena po kazni zbog aktivnog učešća u Pokretu Podrži RTV) isto ima prostor za profesionalni rad.

Dakle, nakon objavljivanja našeg prvog otvorenog pisma, 9. maja 2016. godine u kojem smo izrazili bojazan da nastupa period cenzure na RTV-u, dolazi do čistke. Dolazi do smene urednika, urednica, voditeljki gotovo svih informatovnih emisija bez obrazloženja. Usledili su naši Podrži RTV protesti. Početkom jula 22 novinara, montažera, producenta i honorarna saradnika nisu dobili produženje autorskih ugovora.

Čitam sada naša otvorena pisma, pozive na proteste. Čitam imena ljudi koji su bili potpisnici/e, aktivni učesnici/e protesta. I koliko god nam ta borba nekada izgledala jalova (ako pogledamo da se dogodilo sve što smo prognozirali) i da deset godina kasnije pišemo slična saopštenja (samo ne kao Podrži RTV, već kao sindikat Nezavisnost) i ako sagledamo činjenicu da većina potpisnika/ca pisma nije više na RTV-u, i dalje smatram da je ta borba bila prevažna, da njen kontinuitet postoji i da je to prva velika borba za slobodu medija i javnih servisa koju su podržali građani i građanke.

Neki su te 2016. ćutali, mi smo govorili – doći će i na vaša vrata – i uglavnom su došli.

Neki danas razumeju, neki ne i nikada neće.

I pre deset godina i danas smatram da ne smemo bez reči i otpora prihvatiti kršenje zakona, cenzuru, pritisak. I lično mi smeta kada se tokom današnjih protesta prilikom kritike rada RTS-a i RTV-a govori da bi trebalo ukinuti javne servise. Ne, ne treba ukinuti ni RTV, ni RTS. Javni servisi su stubovi demokratije. Ne smemo ih ukidati, ali moramo ih vratiti u okvire zakona. Jednom i hoćemo.

Nakon „pada“ RTV-a danas vidimo da se deset godina sistematski radilo na kontroli svega i svakoga. Od mesne zajednice do univerziteta, a načini kontrole i represije danas su još suroviji. Dovoljno je samo da se osvrnemo na poslednji slučaj nepravde i demonstracije sile prema profesorki Jeleni Kleut koja je ostala bez posla, koja je kažnjena zbog svoje profesionalnosti, čestitosti, zbog borbe za pravdu i slobodu mišljenja.

Mnogo borbi svako od nas upisuje u ovih deseti godina, i sve se slilo u jednu koja traje i predstoji.

Decenija prođe, idemo dalje.

(Autonomija)