Petak, 17. februar 2017, sasvim je specifičan dan u istoriji srpskog žurnalizma. Jer baš se tada na kioscima pojavila naslovna strana koja je i najnevernijima konačno dokazala da srpski tabloidi nisu ni nalik svetskim, da su duboko zagazili iza granice koja se ne prelazi i da tu više nema govora o bilo kakvom informisanju.
U onome čime se Informer tog petka predstavio publici, više nema ni naznake uravnoteženog, profesionalnog, informativnog, pa – recimo to – ni normalnog. Foto-montaža na kojoj je oko vrata Aleksandra Vučića zavezan konopac spreman za vešanje, uz naslov „Da li je ovo kraj Vučića“, po mnogima više liči na poziv na suicid nego na apel za Vučićev život; na sprdačinu, pre nego na politički stav; na degradaciju čitalaca, pre nego na nešto što bi trebalo da ih inspiriše i probudi.
Takav i toliki iskorak iz realnosti u svakom je slučaju neoprostiv.
Naslov „Istina je, svi su se ujedinili da mu skinu glavu“ spada u domen laži – druge reči tu nema. Jer, Informer nema nikakve, ama baš nikakve, dokaze za tvrdnju da su Tomislav Nikolić, Vuk Jeremić, Saša Janković, Saša Radulović i Dragan Šutanovac ujedinjeni u želji da obese aktuelnog premijera ili da ga liše glave. Jedno je, naime, politička borba, a drugo zavera za ubistvo – na šta upućuje ova tabloidna „ikebana“ Dragana J. Vučićevića.
Konačno, poruka „Narode, diži se, lopovi hoće da se vrate na vlast i unište Srbiju“ pravi je – par excelance – poziv na rušenje ustavnog poretka (što prilično apsurdno zvuči u slučaju tabloida koji je za isto to krivično delo ranije optuživao druge). Takođe, tu je u pitanju neopravdano uznemiravanje i zastrašivanje javnosti, i opet jedna velika laž.
Udavljen, ubijen i bez ikakve šanse
Iako su se pomenutog dana i zbog pomenute naslovne strane uzburkali duhovi na društvenim mrežama, a svoj glas pustili čak i oni koji su inače tolerantni na Vučićevićeve činjenične i vizuelne konstrukcije, teško je reći da je ta i takva naslovna – nekakvo iznenađenje. Naprotiv. Sve ono čime nas je Informer čašćavao tokom prethodnih nekoliko godina, imalo je svoj logičan završetak u omči oko Vučićevog vrata.
S druge strane, kao i u slučaju kompleksnih živih bića kojima je teško otkriti pravo poreklo i evolutivni put, teško je i u slučaju Informera detektovati misteriozne staze koje su dovele do baš takvog finala. Za razliku od vizuelnog dela, koji prevazilazi kategoriju inovativnog, sadržajni deo naslovne strane sasvim je u skladu s čitavim serijalom onih na kojima je takođe obznanjivan kraj vladavine ili kraj života aktuelnog premijera.
Jedan od najsvežijih primera zabeležen je 9. juna 2016. kada je premijerov portret prikazan između fotografija Majkla Davenporta i američkog ambasadora Kajla Skota, uz naslov „Ubijanje Vučića“, nadnaslov „Informer ima dokaze o zaveri“ i potpuno antologijski podnaslov „EU i Amerika plaćaju ekstremiste da prave haos u Srbiji“. Već sutradan su na naslovnoj stranici objavljene fotografije tih „ekstremista“, među kojima čak i troje ljudi iz Cenzolovke (?!).
Nešto ranije, 1. aprila 2016, objavljena je naslovna strana koja se danas, post festum, čini gotovo nadrealno besmislenom. „Zapad srušio Vučića“ tvrdi uredništvo Informera, uz podnaslov „U Srbiji više ništa nije isto“ i objašnjenje „Posle oslobađajuće presude Šešelju, Aleksandar Vučić skoro da više nema nikakve šanse da ostane premijer Srbije“.
Samo mesec dana kasnije, Vučić je opet pobedio na izborima, nešto kasnije opet je postao premijer, nepunih godinu dana posle toga kandiduje se za predsednika, a na naslovnoj strani kojom je i započeta ova priča – Šešelj se pojavljuje kao relevantan izvor koji tvrdi da je „Toma u dilu sa Miškom“.
Čitava podgrupa naslovnih strana na kojima se obznanjuje kraj Vučićeve vladavine odnosi se na najave državnog udara, uz različite nalogodavce i aktere. Čini se, ipak, da šampionsku poziciju u ovoj kategoriji ubedljivo drži izdanje od 30. novembra 2015. godine, kada je za učešće u navodnom državnom udaru optužen list Kurir zbog toga što je, kako se navodi, „objavio iskaz duševnog bolesnika Aleksandra Kornica, koji optužuje premijera Vučića za ucenu i organizovani kriminal“. U kontekstu događaja koji su sledili, posebno je (tragi)komično to što se ispod fotografija Aleksandra Vučića i Kornica pojavljuje i fotografija Dragana J. Vučićevića uz citat: „Smejali su se kad sam govorio o državnom udaru, sad valjda nikome nije smešno“.
Uprkos žestokoj konkurenciji, nezaboravna je ipak naslovna strana od 23. maja 2014, kada je, uz naznaku „Pakleni plan tajkuna i Demokratske stranke“, objavljena fotografija premijera koji sa tadašnjim ministrom odbrane Bratislavom Gašićem obilazi poplavljena područja, ali i upozorenje „Vučića udaviti u poplavama!“. Da ne bi ispalo kako Informer daje recept za davljenje premijera (daleko bilo), tu je i kratko objašnjenje: „U narednim danima ‘nezavisni mediji’ dokazivaće kako su za katastrofalne poplave krivi ‘nesposobna vlast’ i Aleksandar Vučić!; Namerno se plasiraju laži da se na stotine leševa iz Obrenovca i okoline krije po hladnjačama širom Srbije“.
„Jesi li glup, lud ili naivan?“
Zanimljivo je da Dragan J. Vučićević, koji gaji neskrivenu simpatiju prema premijeru, na svojim naslovnim stranama vrlo često šalje poruke koje mogu različito da se protumače: osim naslovne s omčom oko Vučićevog vrata i priče o davljenju u poplavama, tu je i izuzetno zanimljiva naslovna strana objavljena 3. juna 2015, s pitanjem „Vučiću, jesi li glup, lud ili naivan“, pa sitnijim fontom „… kad trpiš ovu Zoranu?!“
Pored toga što je vickasta, ova naslovna strana zanimljiva je i kao školski primer intimizacije Informera s premijerom, čemu je Dragan J. Vučićević i inače sklon. No, za razliku od „živih nastupa“, u kojima se čoveku može tolerisati povremeno „proklizavanje“ u tom smislu, čini se u najmanju ruku neprimerenim da se premijeru države bilo ko u javnosti obraća sa „ti“, a kamoli takvim rečnikom, još i u štampanoj formi. Inače, to je još jedan u nizu zanimljivih detalja čudesne veze između premijera i urednika Informera: uprkos obostranoj emociji i naklonosti, Vučićević je Vučića javno nazvao „budalom“, „glupim“ ili „naivnim“ više puta nego bilo koji Vučićev protivnik.
Koliko god oštra bila konkurencija i koliko god omča oko Vučićevog vrata bila medijski fascinantna, čini se da u konkurenciji najefektnijih naslovnih strana Informera posvećenih premijeru – jedna ipak odskače i dobija najviše ocene za „umjetnički dojam“.
U vikend izdanju za 20. i 21. septembar 2014. Dragan J. Vučićević je krupnim masnim slovima konstatovao kako premijer „Ima muda“, uz sitnije štampanu poruku „Srbi mu to neće oprostiti“.
Vučićević je ovde jednim potezom prekršio sve do tada postojeće profesionalne standarde. Jer, merenje premijerovih genitalnih organa nije ni u javnom interesu, ni u skladu s kulturom javne reči, već predstavlja političku propagandu rijaliti tipa koja je u pristojnom (i iole demokratskom) okruženju – nedopustiva.
Da stvar bude još zanimljivija, ocena o mudima izrečena je nakon „seče plata i penzija“, s podnaslovom u kojem se kaže: „Odluka da smanji primanja u javnom sektoru koštaće premijera i njegov SNS visokog rejtinga, slažu se stručnjaci“. Čitavih dve i po godine kasnije, jasno je da su Srbi i te kako oprostili Vučiću što je natprirodno obdaren u gaćama, baš kao i da „stručnjaci“ koje je Informer konsultovao nemaju pojma o čemu pričaju. Što je, dakle, još jedan dokaz koliko ima istine u onome što Informer tvrdi i koliko su zasnovane i nepristrasne analize glavnog urednika tog lista.
Herojska borba uvlakača
Malo je situacija u kojima je konkurencija porazila Informer u onome što se žargonski naziva „uvlakačkim izveštavanjem“. Uprkos evidentnom trudu da budu bliski „kome treba“, urednicima Kurira, recimo, skoro nikada nije pošlo za rukom da poraze svog arhineprijatelja DJV-a. Kažemo „skoro nikad“, jer se takva stvar jednom ipak dogodila: 2. februara 2014, kada se Aleksandar Vučić, tada još u ulozi prvog potpredsednika Vlade, proslavio kao junak dana na zavejanom putu kod Feketića.
Kurir je tog dana objavio potresnu i poetsku reportažu o tome kako su Novak Đoković i Vučić „spasavali mališane iz smetova“, uz naslovnu stranu na kojoj je reč „Heroji“ bila odštampana velikim, masnim slovima. Informer tog dana nije imao čime da parira. Verovatno imajući u vidu da tako gubi bitku za milost budućeg premijera, Vučićević brže-bolje, već sutradan, objavljuje naslovnu stranu na kojoj takođe veliča Vučićev lik i delo, ali sasvim inovativno.
Uz obaveštenje kako „lopovi obijaju zavejana kola i skidaju točkove“ i odgovor Vučića na optužbe za samoreklamerstvo, tu je objavljen naslov koji nema nikakve veze ni s ostatkom sadržaja, ni s profesionalnim standardima: „Vučić izvlačio Albance iz smetova!“ piše uz snimke Vučića koji nosi dete u naručju i kolone zavejanih automobila. Na stranu to što nadnaslov i podnaslov pričaju jednu, a sam naslov sasvim drugu priču – to je za Informer ne tako atipična pojava.
Ovde je problem u tome što čitalac ne bi ni trebalo da bude obaveštavan o etničkoj pripadnosti spasenih ljudi. Podrazumeva se, valjda, da će podjednak tretman u spasavanju imati Albanci, Hrvati, Mongoli ili Srbi. A ako već spasava ljude, podrazumeva se da im Vučić neće tražiti dokaze o genetskom poreklu. Kakve veze ima ko je koje nacije? I da li je Vučić veći heroj zbog toga što spasava mrske Albance, umesto da se bavi nebeskim Srbima?
Posebna kategorija su naslovne strane Informera u predizbornom periodu. Iako bi se od prorežimskog glasila, kakvo ovaj list nesumnjivo jeste, dalo očekivati da čitaoce bombarduje pozitivnim prognozama, Informer se javnosti obratio nizom najava po kojima Vučić gubi izbore. Tako se 30. januara 2016. kaže da je „Vučić siguran samo sa 51%“, da bi u vikend izdanju za 2. april 2016. stvar bila konkretizovana: uz Vučićevu fotografiju, tu se navodi: „Malo fali da izgubim“.
Konačno, u svetlu ovonedeljnih događaja, u ovaj izbor trebalo bi svakako uvrstiti naslovnu stranu Informera koja je u vreme kada je objavljena (15. septembra 2014) delovala potpuno neverovatno. Tu se, naime, kaže da „stranci i opozicija“ hoće da izazovu sukob u vrhu SNS-a i da „preko predsednika ruše premijera“. Tvrdi se da oni „procenjuju da je ‘Vučić najtanji na Tomi’, jer bi rejting lidera SNS brzo pao ako bi zaratio s predsednikom“.
Danas to ne izgleda baš toliko suludo koliko tada, ali se ni u tom slučaju ne sme zaboraviti da funkcija naslovnih strana Informera nije (samo) informativna i da se iza svake priče koja je tu plasirana krije neki dublji cilj i dalekosežna politička kombinatorika. Upravo zbog toga, te naslovne strane ne bi trebalo doživljavati jedino kao primer profesionalnog beščašća, kršenja zakona i ljudskih prava, ali ni kao zabavan sadržaj kojem čovek može samo da se nasmeje uz jutarnju kafu.
One su pre svega opasne i uvek imaju vrlo konkretne posledice. Bilo da opisuju veličinu i težinu premijerovih reproduktivnih organa ili da mu stavljaju omču oko vrata.
STUPS: Bestijarijum