Nekoliko dana posle posete Aleksandra Vučića onkološkom odeljenju Instituta za majku i dete, jasno je praktično sve:

• da je predsednik Srbije, po sopstvenom priznanju prehlađen i usred proglašene epidemije gripa, ušao na odeljenje gde se leče deca obolela od najtežih bolesti, s potpuno oslabljenim imunitetom;
• da je to učinio bez adekvatne zaštite, čime je obolelu decu doveo u životnu opasnost;
• da je to uradio ne mareći za posledice, isključivo u svrhu sopstvene političke promocije i sticanja dodatnih političkih poena;
• da ga za sve to nije briga, te je one koji su ga tim povodom kritikovali, javno nazvao „društvenim talogom“;
• Ono što nije do kraja objašnjeno (a nije ni moglo biti, jer su gresi predsednika bili takvi i toliki da se normalan čovek mogao samo tome čuditi i samo time baviti) jeste uloga medija u tom tragičnom teatru, u toj otvorenoj manifestaciji političke i ljudske bede, u toj bruci jedne države i jednog vremena.
  

A ta uloga nije bila tek simbolična. Naprotiv. Kao i u toliko drugih situacija do sada, mediji su ostvarili jednu važnu, reklo bi se antologijsku rolu.

1 – NOVINAR NE IDE NA ONKOLOGIJU

Dužnost novinara, posao novinara, nije da prate ovog ili onog političara – čak i ukoliko se on zove Aleksandar Vučić, čak i ukoliko zasipa medije pozivima na ovu ili onu promotivnu aktivnost.

Dužnost je i posao novinara da rade u javnom interesu.

U trenutku proglašene epidemije, kada su zbog gripa zatvorene čak i obrazovne ustanove, novinar jednostavno nema šta da traži na onkologiji.

Predsednik ide? Dobro, ali ti ne ideš. Ni s maskom, ni u zaštitnom odelu, ti ne ideš. Jer tamo nemaš o čemu da izveštavaš.

Predsednik je zvao? Neka je. Ti ne ideš. Život je važniji od predsednika, to je i tvoj prioritet.

2 – NOVINAR NI POD KOJIM USLOVIMA NE IDE NA ONKOLOGIJU, DRUGI PUT

Nakon što je na društvenim mrežama i u ono malo preostalih medija potegnuto pitanje o etičnosti fotografisanja s obolelim detetom, bez maske i zaštite, isključivo u promotivne svrhe – izvučeno je „teško oružje“.

Krenimo od štampe. Informer je objavio priču „Bagra ne bira sredstva“ u kojoj se navodi:

„Naime, oni neće i ne žele da znaju, iako je tome svedočilo nekoliko novinarskih ekipa, uključujući i reportere Informera, da je predsednik Vučić pristao da se fotografiše sa malim Zlatanom posle višestrukih molbi njegove majke! Ona je, to svi prisutni mogu da potvrde, najmanje tri puta molila predsednika Vučića da napravi fotografiju sa njenim sinom.“

Zvučaće kao fraza i patetika, ali neka: POSAO NOVINARA NIJE DA BRANI PREDSEDNIKA. POSAO NOVINARA JE DA PIŠE ISTINU. U ovom slučaju, to bi značilo da predsednik nije smeo da uđe kod malog Zlatana sve i da ga je njegova majka na kolenima molila. Pošten i normalan medij napisao bi upravo to.

No, prava „bomba“ ipak je stigla iz Televizije Pink, ojačane Tanjugom. Pred mikrofonima ovih redakcija majka bolesnog dečaka ispričala je da je predsednik prethodnog dana ušao u sobu na njen zahtev, da je na njen zahtev skinuo zaštitnu masku.

Na jednom snimku dečak iz sobe dovikuje da hoće opet da se slika s Vučićem, a na drugom dolazi na pola metra od kamere (i potencijalno inficiranih novinara i snimatelja), da bi prepričao o čemu je s njim razgovarao i koliko ga voli (?!).

Ni to nije bilo dovoljno. Direktor Instituta dr Radoje Simić ispričao je da je predsednička vizita izazvala do tada neviđeni emotivni naboj, a u velikom finalu Gordana Uzelac, zaposlena na TV Pink, iz ofa je konstatovala kako Vučića kritikuju „dušebrižnici“ i „moralni čistunci“ koji su spali na „najniže grane“ jer predsednika „napadaju preko bolesne dece“.

Ako su novinari koji su bili na onkologiji prvi dan tamo nekako zalutali, ako nisu bili svesni šta čine, pripadnici elitnih medijskih jedinica koji su tamo došli i drugi put – i te kako su znali šta čine. A to što su učinili je nedopustivo, za profesiju neoprostivo i nema nikakvog, zaista NIKAKVOG opravdanja. Jer, pa neka bude i „dušebrižnički“, posao novinara nije da brani predsednika, već da brani javni interes i ljudska prava građana i građanki svih uzrasta i svih zdravstvenih statusa.

Da ne pominjemo da su novinari opet, ovaj put svesno, ugrozili život obolelog dečaka, jer su sa nesterilisanom opremom i verovatno nezaštićeni maskama (koliko se može zaključiti iz snimka) razgovarali sa majkom i približili se detetu oslabljenog imuniteta.

3 – NOVINAR POŠTUJE ZAKON O JAVNOM INFORMISANJU (I LJUDSKA PRAVA)

Prema članu 80 Zakona o javnom informisanju, „maloletnik se ne sme učiniti prepoznatljivim u informaciji koja može da povredi njegovo pravo ili interes“. Interes malog Zlatana je i te kako povređen, a on je učinjen prepoznatljivim urbi et orbi.

Čak i ukoliko je njegova majka dala pristanak na razgovor, snimanje deteta u toj poziciji i u tom zdravstvenom statusu moglo bi se opravdati samo javnim interesom. A odbrana predsednika, baš kao ni njegova politička, nezvanično predizborna kampanja – svakako ne spada u tako nešto.

4 – NOVINAR POŠTUJE ZAKON O ELEKTRONSKIM MEDIJIMA (I LJUDSKA PRAVA)

U tom smislu, još je eksplicitniji Zakon o elektronskim medijima, gde se u članu 68 kaže:

„Za učešće maloletnika u audio-vizuelnom programu potrebna je saglasnost roditelja, staratelja ili usvojioca, ŠTO NE ISKLJUČUJE DUŽNOST EMITERA DA OBRATI POSEBNU PAŽNJU prilikom učestvovanja maloletnika u programu i ne isključuje njegovu odgovornost za objavljeni sadržaj.“

Da u Srbiji postoji nekakvo regulatorno telo za elektronske medije, ono bi svakako moglo da se pozabavi pitanjem da li je, koliko i zašto Televizija Pink prekršila zakon čije bi sprovođenje trebalo da kontroliše to telo.

No, pošto u Srbiji takva institucija postoji samo na papiru i kada je to politički lukrativno – od te priče nema ništa. Pink i Tanjug su, što se ove države tiče, mogli da bolesno dete dovedu i u studio, da objasni i opiše koliko voli predsednika. Niko im ni reč ne bi rekao.

5 – NOVINAR POŠTUJE KODEKS NOVINARA SRBIJE

Kada je u pitanju Kodeks novinara Srbije, izveštavanjem o Vučićevoj poseti onkologiji prekršeno je više tačaka – pravila kojih bi trebalo da se drži svako ko drži do profesionalnih standarda svoje profesije.

Pre svega, prekršena je tačka 5 Poglavlja 4:

„Novinar je dužan da poštuje i štiti prava i dostojanstvo dece, žrtava zločina, osoba sa hendikepom i drugih ugroženih grupa.“

Ulaskom u Zlatanovu sobu, fotografisanjem predsednika koji bez maske grli i ljubi to dete, a zatim i sramotnim drugim obilaskom – prekršeno je dostojanstvo obolelog deteta, kao i njegovo pravo na život i lečenje.

Prekršena je i tačka 7 Poglavlja 6 koja kaže da „novinar nikada ne sme da zloupotrebi emocije drugih ljudi, njihovo neznanje ili nedovoljnu sposobnost rasuđivanja“.

Ovo pravilo odnosi se na sagovornike koji su bolesni, nedovoljno upućeni u moć medija, na one koji su preživeli tragediju, koji su uplašeni ili na bilo koji drugi način „u vanrednom stanju“. I bivalo je toga u domaćim medijima dosta – bilo je citata leleka na sahranama, bilo je uzimanja izjava od žene osumnjičene za višestruko čedomorstvo, bilo je intervjua s roditeljima koji su tek izgubili decu… Svega je bilo, ali se ne pamti sramotnija i otvorenija zloupotreba od one kojoj su izloženi dečak Zlatan i njegova majka. On teško bolestan, a ona u stanju u kakvom već može biti žena čije je dete na onkologiji.

Prekršena je i tačka 4 Poglavlja 7 koja garantuje privatnost deteta i skrivanje njegovog identiteta, baš kao i tačka 2 Poglavlja 2 koja propisuje da „ekonomski i politički interesi izdavača ne smeju da utiču na uređivačku politiku na način koji bi imao za posledicu netačno, neobjektivno, nepotpuno i neblagovremeno informisanje javnosti“.

6 – NOVINAR IMA PRAVO DA KAŽE „NE“

Pošto je ovih dana moderno veličanje i pohvaljivanje novinara tabloida koji su (posle niza tekstova kojima su uništavali ljudske živote) odlučili da prekinu s tom praksom, red je da ovde podsetimo na vrlo važnu, a često zanemarenu tačku Kodeksa koja govori upravo o tome.

Dakle, prema tački 3 Poglavlja 2, „novinar se ne može prisiliti na izražavanje mišljenja protivnog njegovoj savesti“. On, kako se kaže, ne može biti kažnjen zbog odbijanja da izveštava „suprotno svojim opredeljenjima i moralnim načelima“. Takođe, „ukoliko novinara prisiljavaju da izveštava suprotno svojim uverenjima, on ima pravo da javnost s tim upozna“.

Da su imali nešto protiv ugrožavanja zdravlja i života deteta koje je zloupotrebljeno u političke svrhe, novinari su mogli da izađu iz bolnice i obaveste urednike da neće da izveštavaju. Ne zato što vole ili ne vole Aleksandra Vučića, već zato što cene i poštuju nečiji život.

Da im se obraz zacrveneo, sasvim sigurno ne bi morali da odu na onkologiju i drugi put, da intervjuišu majku, da opravdavaju predsednika, da maltretiraju bolesno dete. I opet ne zato što vole ili ne vole Aleksandra Vučića, već zato što se to jednostavno ne radi. Nije bezbedno, nije pošteno, nije profesionalno i nije pristojno.

Toga bi se, dakle, trebalo prisetiti kada stigne dan (a stići će) u kojem će već pomenuta novinarka Pinka pokušati da se opravda; kad stigne dan (a stići će) kada urednici režimskih glasila ispričaju „svoju stranu priče“; kad oni koji su jurcali po onkologiji budu tvrdili (a tvrdiće) kako su bili prisiljeni, kako su imali decu i kredite, kako su morali od nečega da žive.

Jer, čak ni najgori među nama ne bi smeli da otplaćuju kredite i zbrinjavaju porodicu nauštrb nečije bolesti, nauštrb nečijeg straha, nauštrb nečijeg života.

To se ne sme. To je greh i velika, velika sramota.

(Cenzolovka)